Između biološkog i administrativnog rođenja Denga Sjaopinga zvani Ping, glavnog junaka romana Kineski san mladog srpskog autora Miloša B. Tomaša, trebalo je da prođe četiri godine. Tačno toliko vremena bilo je potrebno njegovim roditeljima, siromašnim drugovima iz malog i bednog industrijskog grada u kineskoj unutrašnjosti da sakupe pare za drugo dete koje je Sjaoping izvoleo biti. Biti drugo dete u Kini Pingovog rođenja ravno je čudu koje je svojevremeno izvodio samo drug Mao.

Ping ima samo jedan san. Kineski. Želi da bude Neko i Nešto. Bilo šta. A dok ne ostvari taj san može da bude i vođa skejt-pank-hard-kor benda, da sa drugovima ortacima pije Valter pivo i da, ako baš nije problem, konačno izgubi nevinost. Ostvarenje svog kineskog sna počinje da realizuje sitnim krađama za još sitnijeg lokalnog kriminalca. Nakon toga odlazi u veliki grad i pronalazi posao prodavca oglasnog prostora na internetu. Zahvaljujući svojoj veštini manipulisanja ljudima Ping veoma brzo postaje asistent menadžera za izvoz plastike ua Istočnu i Južnu Evropu u jednoj od najvećih kompanija u Kini. Veliki šefovi zapažaju njegove talente i potencijale te ga šalju na obuku Falun Šinšing Čangu veštine. U pitanju je neka vrsta poslovne, biznis, varijante zabranjenog Falun Gonga gde se svi duhovni i telesni potencijali umesto u razvoj ličnosti usmeravaju na razvoj poslovanja. Čangu sledbenici su neka vrsta japi-budista sa jasnim organizacionim ustrojstvom koji podseća na Slobodne zidare. Kinezi su, kao narod koji je mudrost sticao milenijumima, odlučili da Čangu veštinu prvo isprobaju u slobodnom okruženju, ali na manjem prostoru tako da eventualne štetne posledice ne budu velike. Njihov izbor za eksperimentisanje je pao na Srbiju, odnosno SR Jugoslaviju. Prilikom jedne prijateljske posete drugarice sa cvetom u kosi njihovoj lepoj zemlji oni su je upoznali sa Čangu veštinom. Drugarici, sklonoj mističnom sanjarenju i spiritualizmu, sve ovo se mnogo dopalo tako da je postala prvi šef lože srpskog, odnosno SR jugoslovenskog ogranka Čangua. Na razvoj SR jugoslovenskog Čangua doprinelo je to i što je drugarica bila drugarica supruga lokalnog despota koji je u svojim veštim bankarskim prstićima držao sve konce života, smrti i ekonomije u zemlji (i na okolnim teritorijama).

„Ideja je zaživela i gotovo neutralisala rizike višepartijskog sistema na vlasti.“

Srpska Čangu organizacija je deset godina žarila i palila ekonomskom i političkom scenom, ali je nakon promene vlasti jednostavno nestala sa scene. Više od jedne decenije nije bilo vesti od srpskog Čangu ogranka, a onda se pojavio novi, samoproklamovani šef lože u ulozi prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije i njegov verni pomoćnik na mestu predsednika te iste Vlade. To su bili oni isti ljudi sa kojima je započet kineski eksperiment in vivo. Postavlja se pitanje da li su oni i dalje zaista poštovaoci Čangu veština ili se samo prave. Ping dobija zadatak da ode na Balkan i da ispita celu situaciju. I kao i uvek kada se nešto događa na ovim prostorima sve polazi naopako. Pingu tek u Srbiji postaje jasno da je srećan kraj nešto što se dešava drugima, junacima nekih drugih priča koje se odvijaju u zemljama koje se nalaze iza sedam gora i sedam mora.

„Teže je bilo prilagoditi se drugoj vremenskoj zoni nego razlici u legalnom i ilegalnom trgovanju.“

Miloš Tomaš kroz ovu pitko napisanu i dinamičnu priču koju je objavila izdavačka kuća Plato secira savremeno kapitalističko društvo i mesto pojedinca, malog čoveka, u njemu. Interesi (i apetiti) krupnog kapitala ne samo da su odavno prerasli skučene administrativne granice nacionalnih država već i granice zakona i morala. Poput državnih brišu se i granice između legalnog i ilegalnog, između biznisa i kriminala, između moralnog i ekonomski nužnog… U takvom svetu građani pokorni nemaju mnogo izbora osim da se prepuste vodenim strujama i talasima i da se nadaju da se neće razbiti na oštrim stenama globalnog poslovnog okeana.

„Već odavno ne verujem da ljudsko biće može živeti kao čovek.“

U takvom svetu čak i naizgled (sve) moćni ljudi koji odlučuju o životima i smrti miliona dugih nisu ništa drugo do obični šrafovi u mašineriji koja se odavno otrgla bilo kakvoj kontroli.

„Pravila su postala toliko jaka da su pravila uveliko upravljala njima.“

Kineski san je priča o surovom svetu u kome živimo, o ljudima koji pokušavaju da pronađu svoje mesto pod kapitalom, o (ne) slobodi da se otrgnemo od glavih (i sporednih) ekonomskih tokova, o potencijalnim mogućnostima da pobegnemo od nemilosrdne stvarnosti ili da budemo deo njene celine, ali i da sačuvamo ono malo individualizma i čovečnosti koje nas čine onim što jesmo.

Na kraju krajeva, svi smo mi pomalo Valteri.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts