Kada grupa ljudi na vlasti uzurpira državu, tada obični građani moraju da postanu njeni zaštitnici. Na akciju ih često inspirišu ljudi koje u nekom normalnim vremenima doživljavamo kao cirkuske nakaze, čudake i sanjare.

karneval_senki

Pedesete godine prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama nisu bile idealne za život.

untitled12

To je ono vreme iz filma Društvo mrtvih pesnika u kome ste morali ili da se povinujete društvenim normama i željama svojih roditelja i završite lepe i skupe škole da biste postali doktor ili advokat… ili da se ubijete (treća opcija je da se nazovete Nuanda i nestanete bez traga da bi vas jednog dana, pod nekim trećim imenom, pronašli na stranicama romana Džeka Keruaka). Vreme iz Diplomca u kome je Bendžamin Bredok pomalo zabrinut za svoju budućnost jer je jedina moguća pobuna u predgrađu svedena na povremeno opijanje vremešne gospođe Robinson i zavođenje mlađarije. Sa ove distance nama je teško da to razumemo, ali to je vreme u kome je Holden Kolfild bio najveći i najpoznatiji književni mangup američke književnosti, odmah posle Haklberi Fina. Takođe, kao što smo videli u filmu Neprilagođena, to je vreme u kome roditelji šalju svoje dete u… hm… psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa samo ako se usudi da javno izrazi svoju želju da postane pisac ili pesnikinja, a ne zubarka ili arhitekta.

Ako bismo se malo pomerili iz fiktivnog sveta knjiga i filmova mogli bismo da primetimo kako su pedesete godine u Americi bile vreme lova na crvene veštice u kome su čitave porodice ostajale na ulici samo ako se posumnja da je neki njihov član komunistički simpatizer. I to u slučaju da imaju sreće. Često se dešavalo da pojedinci izvrše samoubistvo. To je doba paranoje vladajuće klike u kome je čak i, svima simpatična skitnica i šaljivdžija, Čarli Čaplin morao da pobegne iz zemlje jer se bojao da ne završi u nekoj tamnici ili da se ne oklizne na koru od banane i slomi vrat. Pedesete su doba rasizma, šovinizma, mizoginije i konzervativizma svake vrste. Doba pre rok muzike i seksualne revolucije.

Oz-the-great-and-powerful-black-and-white-intro

Ako postoji neko mesto na planeti u kome je uvek grozno živeti to je Kanzas. Kanzas je, ako ste gledali film, ono mesto bez boje odakle Doroti i Toto zahvaljujući tornadu završavaju u magičnoj zemlji Oz.

Upravo u tom crno-belom Kanzasu crno-crnih pedesetih godina dešava se radnja dvanaestog romana Rodžera Džona Elora Karneval senki.

Godina je 1959. kada putujući cirkus Dijablo, jednog jutra, stiže u uspavanu palanku Seneka Fols. Meštani, isprva nepoverljivi prema svemu što odudara od njihove učmale svakodnevice, žele da lokalni šerif otera došljake. Ubrzo iracionalna znatiželja preovladava nad konzervativnim razumom i seljani oduševljeno masovno pohrle u cirkus kako bi uživali u njegovim čudesima. Međutim, ispod ringišpila pronađeno je beživotno telo nepoznatog muškarca. Zbog toga u Seneka Fols stiže specijalni agent FBI-a Majkl Travis na njegov prvi samostalan zadatak. Ono što Travis ne zna jeste da je ovaj slučaj zapravo i završni test za njega samog.

Majkl Travis je arhetipski tajni agent. Zakopčan, konzervativan, analitičan, bez mašte, koji veruje u ispravnost svakog naređenja je kako, zaboga, država može da radi nešto pogrešno.

Kako istraga odmiče tako se polako gube granice između stvarnosti i fantazije, a Travis zajedno sa čitaocima počinje da sumnja u realnost koja ga okružuje, u svoje nadređene, ali i u sebe samog. Postavlja se pitanje je ko je njegov najveći neprijatelj. Nepoznati ubica, članovi trupe cirkusa Dijablo, on sam ili neko treći.

Upravo je to ono što je najinteresantnije u romanu Karneval senki. Tokom čitanja mi polako počinjemo da uviđamo da ovo nije klasičan triler. Kako radnja odmiče mi sa sve većim nestrpljenjem okrećemo stranice u nadi da otkrijemo u čemu je fora. Ako imate dovoljno vremena ne sumnjam da ćete roman pročitati u dahu.

Ne znam koliko će se roman Karneval senki dopasti ljubiteljima klasičnih krimića, ali verujem kako će ljubitelji teorija zavere i serije Dosije Iks uživati u njemu.

Karneval senki je manje klasični triler, a više priča o moralu i društveni komentar koji nam na kraju čitanja ostavlja onoliko pitanja koliko je ponudio i odgovora.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts