Većini u Srbiji je poznata priča o Lepenskom Viru. U pitanju je jedno od najvećih i najznačajnijih arheoloških nalazišta smešteno na desnoj obali Dunava u Đerdapskoj klisuri. Ovaj lokalitet bio je sedište jedne od najvažnijih i najsloženijih kultura praistorije.
Nešto manje njih zna da je opštepoznata reč vampir jedina reč srpskog porekla koja je postala zajednička svim svetskim jezicima. Ovaj izraz prvi put je zabeležen u jednom izveštaju austrijskog službenika Frombalda o slučaju koji se 1725. godine dogodio u srpskom selu Kisiljevu koji objavljen u časopisu Bečki dnevnik. Ovaj izveštaj je prvo pominjanje vampirizma u Evropi novijeg doba, preveden je na više jezika i izazvao “vampirsku maniju” u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj.
Verovatno je najmanje poznat podatak da je na teritoriji današnje Srbije, gotovo stotinu godina pre srpskih ustanaka i skoro dva veka pre ustoličenja kralja Milana Obrenovića, postojala Kraljevina Srbija. Ova tvorevina nastala je na talasu hazburških ratova protiv Osmanija od kraja 17. veka. Potpisivanjem Požarevačkog mira, posle više od dve stotine i pedeset godina tišine, dolinom Morave ponovo su se čula zvona pravoslavnih crkava. U toj kraljevini srpska milicija je bila organizovana u petnaest kapetanata, na čelu sa oberkapetanom Vukom Isakovićem, glavni protagonistom čuvenog romana Seobe Miloša Crnjanskog.
Upravo ove tri stvari povezao je mladi srpski književnik Mladen Milosavljević u svom prvencu Kal juga koji je nedavno objavila izdavačka kuća Strahor. Vest o arheološkom nalazištu Lepenski Vir prvi put je objavljena 16. avgusta 1967. godine. Istog tog datuma, samo 1717. godine odigrala se ključna bitka pod Beogradom u kojoj je okončana opsada grada. Ove dve podudarnosti zainteresovale su mladog Milosavljevića da nam ispriča pripovest o događajima i mestima koja ranije nisu tako često književni obrađivana.
Mladi student arheologije Mijat Petrović, zajedno sa svojim kolegama provodi poslednje dane na lokalitetu koji će, izgradnjom Đerdapske hidroelektrane, zauvek ostati potopljen. Gonjen nekim, i njemu samom, nepoznatim osećajem Mijat poslednju noć porovodi sasvim sam kopajući zemlju i tražeći… nešto. I upravo je to i našao. Pod njegovim prstima pojavljuje se drevna kamena figura. Zahvaljujući njoj biće otkrivene nove stare iskopine, drevnije i misterioznije od onih koje su već pronađene. Ostaci tela sahranjenog na novootkrivenom lokalitetu upućuju na sumnju da je u pitanju obično naselje drevnih ribara. Mijat smatra kako su otkrili nešto mnogo značajnije od „običnog“ naselja starog gotovo deset hiljada godina. Smatra da je u pitanju mesto gde se susreću istorija i mitologija, profano i duhovno, razumno i iracionalno i… u svakom slučaju nešto užasno. Nove vlasti, koje su sasvim trezveno raskrstile sa svim opijumima za narod, nisu rade da prihvate otkrića koja se protive zvaničnoj realnosti. Zato će Mijat doći pod oko revnosnih službenika neke vrste X Files koja deluje u okviru Odeljenja za zaštitu naroda (popularna OZNA).
U jednom drugom ćošku istorije, frtalj milenijuma ranije, austrijski špijun u službi Njegovog Veličanstva Karla VI, izvesni Frombaldo učestvuje u opsadi i osvajanju/oslobođenju/okupaciji/ostalo Beograda, zatim u mirovnim pregovorima, a nakon potpisivanja Požarevačkog mira i u upravljanju novoformiranom Kraljevinom Srbijom. O svojim doživljajima, naročito o pojavi vampirizma, piše dnevnik koji, na način poznat samo veštim prstima sudbine, dospeva u ruke mladog Mijata Petrovića.
Kroz dve paralelne i međusobno povezane priče Mladen Milosavljević ukršta ne samo sudbine Mijata i Formbalda, već i priču o neuništivosti i snazi mita koji može se prilagodi i modifikovan preživi desetine hiljada godine, propasti nekoliko carstava, smene civilizacija, seobe naroda, promene ustrojstva društva…
Kao i u životinjskom svetu tako i je i u svetu priča. Prežive samo one koje su spremne da se prilagode novim okolnostima. Znamo za verziju bajke u kojoj lovac na kraju ne spase Crvenkapu iz utrobe Velikog sitog vuka. Verovatno su postojale i verzije u kojima baka udari vuka oklagijom i otera ga i pre dolaska dobre unuke. Ili verzija u kojoj Crvenkapa zaluta i naleti na kuću od kolača ili dvorac Uspavane lepotice (ko kaže da samo prinčev poljubac budi iz vekovnog sna?)… Ove priče, jednostavno, nisu bile spremne da se prilagode novim vremenima i zato nisu preživele. Opstala je ona bajka koja je nama danas poznata. 
Mladen Milosavljević, kao diplomirani etnolog i antropolog, dobro zna za (ne) prilagodljivost mitova na nove uslove „života“ i upravo nam o tome priča. Šta se dešava kada jedan mit preživi sve društvene i civilizacijske promene? Kakvo bi lice imalo drevno čudovište u osamnaestom, a kakvo u dvadesetom veku? Negde i nekada bi oživelo kao vampir, nekada kao Kemza, kao majka Grendelova, a negde bi izronio kao Čudovište iz Loh Nesa. Mogućnosti su neograničene i to Milosavljević odlično zna. U svom književnom prvencu se igra sa mitovima, dajući im novi kontekst i posmatrajući kako se snalaze u njemu.
Prednost Milosavljevića u odnosu na romane slične tematike jeste pre svega njegova stručnost i poznavanje materije o kojoj piše. Dok neki drugi pisci imaju običaj da iskoriste nekoliko opštih i poznatih motiva i činjenica i da na osnovu njih ispričaju priču, Milosavljević je daleko temeljniji u svom istraživanju i pisanju. Nadragocenija stvar ovog romana jeste što su većina stvari kojima piše istorijske činjenice, a junaci su istorijske ličnosti. Tako su, na primer, lokalni mitovi autentični, izveštaj o vampirima koji Frombaldo sastavlja je takođe autentičan i istorijski dokument, srpske vođe koje se kao junaci spominju u romanu su zaista postojali, priča o tome zašto se kaže “kao kiša oko Kragujevca” je takođe malo poznata, ali autentična… Prava je šteta što na kraju romana ne postoje napomene autora u kome čitaocima skreće pažnju na verodostojnost likova i događaja jer bi time doprineo ubedljivosti same priče. Upravo je ovo najveća vrednost dela i onaj kec u rukavu na koji Milosavljević igra i na koji bi, u nekim novim delima, trebalo da nastavi da se kladi.
Iako okončana, zaokružena i samostalna priča Kal juga je zamišljena kao deo šire propovesti koje će biti obrađene u romanima koje je autor najavio da će napisati.
Kal juga predstavlja pravo malo osveženje na književnom nebu Srbije. U pitanju je delo autora koji, pre svega, poštuje sebe i publiku i koji zbog toga neće dozvoliti da banalizacijom uvredi one za koje piše. U pitanju je prvenac koji bi tek trebalo da nam pokaže šta Mladen Milosavljević može da uradi.
Piše: Milan Aranđelović
