Povod za ovaj razgovor sa Suzanom Kojaković, vlasnicom izdavačke kuće Istros buks, bilo je pre svega saznanje da je sagovornica Novog magazina samoinicijativno i “o svom ruvu i kruvu” na engleski prevela i objavila kultno delo Branka Ćopića – nećemo reći za decu, jer je možda još i više za odrasle – čuvenu “Ježevu kućicu”. Razgovor se, naravno, zatim spontano proširio i na druge izdavačke teme.

Razgovarao: Mijat Lakićević

Izvor: Novi magazin

Kako ste došli do “Ježeve kućice” i zašto ste se odlučili da je objavite na engleskom?

Moj muž je “Ježevu kućicu” čitao našoj kćeri i tako sam prvi put doznala za to delo. U to vreme živela sam u Italiji, a tamo je objavljen prevod “Kućice” na italijanski. No, taj je prevod bio u prozi. To me je podstaklo da knjigu prevedem na engleski u stihu, jer inače to delo gubi svoju draž. Taj sam prevod uradila pre osnivanja svoje izdavačke kuće Istros buks. Kada sam krenula u izdavaštvo, “Ježeva kućica” mi se činila pravim izborom za prvi naslov, jer to je knjiga koja mami osmeh na lice, bez obzira na to iz koje ste države nastale na području bivše Jugoslavije. A takvo “bratstvo i jedinstvo u osmehu” je, priznaćete, prava retkost na Balkanu.

Kako je engleska publika, pre svega deca, reagovala na nju, da li jju e prihvatila i, ako jeste, kako to objašnjavate?

Ta je knjiga nešto poput “Mede zvanog Pu” i govori o ljubavi prema svom domu, a to je nešto veoma blisko engleskim čitaocima. Zato mislim da je to delo zaslužilo da se objavi na engleskom, jer govori o univerzalnoj temi koja je Englezima i te kako bliska. S tekstom smo otišli nekoliko koraka dalje i prvo smo organizovali opernu radionicu sa londonskim osnovnim školama. Tekst je uglazbila Emili Leder. Nakon toga operu smo doradili u mjuzikl zajedno s produkcijskom kućom Filipa Krenusa Honey-tongued Theatre Productions postavili u teatru Tabernakl u Londonu. Osim toga, obavili smo niz čitanja u osnovnim školama s velikim uspehom. Deca i odrasli divno reaguju na ovu toplu priču. Treba napomenuti da “Kućica” u Velikoj Britaniji dobija novu dimenziju: jež je ugrožena životinjska vrsta, a ulažu se veliki napori da se posve zaustavi lov na lisice. Napokon, tu je i velika ljubav prema domu – a znamo da je svakom Englezu njegova kuća njegov zamak.

Jeste li objavljivali i druge dečje pisce s ovog prostora?

Trenutno se koncentrišem na objavljivanje proznih autora sa jugoslovenskih prostora jer, kad je o dečjoj književnosti reč, nisam naišla na još jedno toliko univerzalno delo poput “Ježeve kućice”. Ipak, u pretpripremi je mogući novi prevod “Priča iz davnine” Ivane Brlić Mažuranić.

Kada i kako ste se uopšte odlučili da osnujete Istros buks i da na britansko tržište plasirate dela pisaca iz ovog regiona, ne samo iz Srbije?

Ovaj region je često pogrešno shvatan, kako u Britaniji tako i u svetu, a celu je sliku dodatno pogoršao rat s početka devedesetih godina prošlog veka. Živela sam u Sloveniji, Hrvatskoj i Rumuniji, gde sam imala priliku da se upoznam s bogatom književnošću koja nikako nije prodirala na britansko tržište. A celo ovo područje neprekidno se menja i daje povod izvrsnim pričama. Zato sam odlučila da osnujem izdavačku kuću. Kažu da uvek treba pisati o onome što znate i što vam je blisko. Ja sam, eto, odlučila da objavljujem ono što mi je blisko.

Kako finansirate knjige? Da li i kako država u Engleskoj pomaže izdavače ili se oni izdržavaju samo od prodaje?

Istros buks objavljuje samo knjige u prevodu. Prevođenje je, kako znamo, skupo. Zato se celi model takvog rada zasniva na subvencijama. Moj glavni izvor finansiranja je Kulturni fond Evropske unije, koji finansira prevode pojedinih naslova. U Srbiji i Hrvatskoj izdavači se oslanjaju na dotacije Ministarstva kulture i siguran otkup iz biblioteka. U Britaniji je to drugačiji slučaj. Biblioteke nemaju novaca i ako se ne prijavite Vladi, odnosno Arts kanselu, nećete naći nikakav drugi dodatni izvor finansija. Zato je veoma važna promocija knjiga. No, tu se susrećemo s novim problemom: Britanci nisu skloni književnosti u prevodu. Ukupan postotak prevedenih knjiga od celokupnih objavljenih naslova iznosi tek četiri odsto. Dakle, predstoji nam velika borba.

Kako knjige prolaze na tržištu Britanije, ima li interesovanja? Jesu li knjige komercijalno isplative?

Ja, nažalost, nemam budžet za marketing. Moram se svojski truditi da naslove poguram i stavim ih u ruke pravim kritičarima. Kada knjigu recenzira kritičar za “Ajriš tajms i “Gardijan”, onda to engleskom prevodu knjige daje vetar u leđa. Tu je reč o mukotrpnoj izgradnji ugleda bez velikog finansijskog zaleđa. Kada je reč o tome, ove godine ujedinjujem snage sa uglednim izdavačkom kućom Piter Oven pablišers, koja će mi pomoći da što bolje izvršim proboj na britansko tržište.

Ako se ne varam, vaš moto je “Mi verujemo da kvalitet ne poznaje granice”. Da li je to tačno? Koliko nacionalni mentalitet utiče na prihvatanje jednog književnog dela?

Biram književna dela koja su na domaćem terenu pobrala nagrade. To je, u neku ruku, garant kvaliteta. Na kraju se odlučujem za naslove koji imaju univerzalnu vrednost kroz prizmu lokalnog kolorita i tema. Bila sam nedavno na Književnom sajmu u Istanbulu. Sve učesnike zanimali su naslovi koje sam ja predstavila. Dakle, kvalitet zbilja ne poznaje granice. Engleski prevod tih naslova nije samo uspeh za te pisce – on je most koji osigurava veći krug čitalaca u drugim kulturnim miljeima.

Koja je knjiga iz regiona, a koja iz Srbije, doživela najveći uspeh i zašto?

Najveći uspeh postigla je knjiga “Sedam strahova” Selvedina Avdića. Knjigu je recenzirao Nik Lezard za “Gardijan”. Taj uticajni kritičar postavio je taj naslov na mapu. Najveći uspeh iz Srbije bila je knjiga “Veliki rat” Aleksandra Gatalice. Ta je tema veoma popularna u Britaniji i ovdašnjoj publici svidelo se da čitaju o Prvom svetskom ratu iz druge perspektive. Veoma je važno da je knjiga nominovana za Međunarodnu dablinsku književnu nagradu.

Kakva je prema vašem mišljenju budućnost knjige u sudaru s novim tehnologijama, hoće li one doprineti povećanju popularnosti knjige ili će biti obrnuto?

Mislim da je tu reč o simbiozi. Elektronske knjige doprinose popularnosti knjige. Osim toga, tu je reč o uštedi na dizajnu i prelomu knjige. Zato ja oberučke prihvatam modernu tehnologiju.

Čita li se danas više ili manje nego ranije? Kako to objašnjavate?

U Velikoj Britaniji izdavaštvo je uspelo zadržati dinamizam kroz marketing i književne nagrade. Književnost je ovde još uvek relevantna. To se vidi i po tome koliko ljudi u javnom prevozu čita knjige. Koliko ćete ljudi tako zateći u gradovima bivše Jugoslavije?

 

Comments

comments

Related Posts