Stanje je redovno. Evropa je istočna. Budućnost svetla. Okupaciona vojska ruska. Jezero malo. I svake godine sve je manje. Na njegovoj obali nalazi se mestašce Boros. Mrestilište za kečige i fabrika za preradu ribe čine temelj ekonomije ovog mesta. Direktor fabrike je na svečanosti povodom Dana ribolova, tog najvećeg prazniku u godini, objavio da kolektivna proizvodnja pokazuje svoj puni sjaj u rezultatima koji su očigledni svima. Uprkos tome što je jezera sve manje i što je voda u njemu sve zagađenija i otrovnija, proizvodnja ribe je, statistici našoj diki hvala, svake godine sve veća. Oko Borosa se širi nepregledna pustinja, a od glavnog grada ga deli mnogo dana putovanja na kamilama. Antene kojima su ljudi želeli da uspostave kontakt sa vanzemaljskim rasama i zatraže pomoć i spas za umirući treći kamen od Sunca odavno su zarđale i samo još pogled statue Državnika na glavnom trgu gleda ka njima. Ljudski vek je kratak, a lista uzroka smrti dugačka. Devojke su polaskane kada od kavaljera dobiju komplimente o izgledu i lepoti njihovih ekcema, akni, izraslina na koži…
U tom i takvom okruženju odrasta mali Nami. Nikada nije upoznao majku i oca. Odgajali su ga baba i deda. Međutim, nakon što mu deda strada u oluji, a baba bude žrtvovana Duhu jezera (ništa ne pitajte) mali Nami ostaje prepušten na staranje direktoru kolhoza i njegovoj ženi koja je upravo rodila dete sa tri ruke. Nakon što okupacioni ruski vojnici u tradicionalnoj akciji bahatog silovanja lokalnog življa obečaste Namijevu devojku on beži iz malog u veliki grad. Nami odlazi u prestonicu gde ga tek čekaju krv, znoj, suze, bahaćenje bogatih i bogaćenje bahatih bez mere i morala.
Jezero je distopijski roman češke književnice Bjanke Belove koji je u prevodu Tihane Hamović objavila izdavačka kuća Heliks. U pitanju je priča koja na metaforičan način govori o ekološkom zagađenju i ubijanju planete koje čovečanstvo sistematski sprovodi, o zajednici nesrećnih ljudi koje se nemilosrdno bore za ono malo preostalih resursa, o politici, okupaciji, diktaturi. Ovaj roman možemo posmatrati i kao bildungsroman o odrastanju i sazrevanju glavnog junaka.
Privi deo romana u kome nas autorka upoznaje sa svetom u kome će se odigravati radnja je veoma zanimljiv i drži našu pažnju kako bi otkrili sve osobenosti sveta koje je Belova stvorila za potrebe priče. Međutim, kada je stvaranje i opisivanje sveta završeno i kada smo prepušteni dogodovštinama protagoniste, roman postaje mnogo manje zanimljiv i egzotičan. Sa završetkom stvaranja svetle budućnosti kao da prestaje sva magična privlačnost ovog romana i mi bivamo prepušteni, ponekad veoma banalnim i prečesto viđenim, zapletima i scenama. Prava je šteta što autorka nije nastavila da, pred našim očima, i paralelno sa Namijevim avanturama stvara nikad viđene društvene odnose i probleme. Ovako je cela odlična ideja ostala u senci slabe priče koju na svojim mladalačkim plećima nosi Nami.
Sa druge strane, ako uzmemo u obzir da je roman dobio Nagradu Evropske unije za književnost i da je preveden na sedamnaest jezika možda se samo u Srbiji (gde odrasli, vazda, stradaju i umiru od promaje, deca od sedenja na hladnom betonu i gde je ruska okupacija, mahom, poželjna pogodnost koja se rado priželjkuje, priziva i sanja) na teme i poruke ove knjige gleda kao na marginalne i nezanimljive.
Piše: Milan Aranđelović
