Jedna košulja za Mešu Selimovića


Loše materijalno stanje u kulturi je problem čak i kada ste vrhunski umetnik. Osim što umetnici moraju biti zdravi, njima su veoma često neophodne i košulje, cipele i kaputi. Ovo je priča o tome kako su se drugovi umetnici snalazili da bi došli do njih.

Nakon Drugog svetskog rata nova komunistička vlast u Jugoslaviji se suočila sa složenim i protivrečnim uslovima. Zemlja je bila nerazvijena, dodatno opustošena ratom, sa propuštenom šansom da se pre njega industrijalizuje, izrazito agrarna i u kojoj je svaki drugi stanovnik bio nepismen.

Vlast je odmah krenula da nizom administrativnih mera menja zatečeno stanje. Kao što su oblasti industrije i poljoprivrede bile obuhvaćene opštim planiranjem, tako ni oblast kulture nije bila pošteđena ovog manira.

Bez osnova u zakonu koje je tek trebalo doneti, ali sa najboljim kulturnim poslenicima na pravim mestima, počelo je formiranje institucija savezne izvršne vlasti koje bi trebalo da sprovode novu kulturnu politiku.

Glavnu ulogu u formiranju i sprovođenju nove kulturne politike koja bi bila u skladu sa novim ideološkim stremljenjima  komunističke vlasti dobila su takozvana agitaciono-propagandna odeljenja partijskih organizacija, a nad njima je dominirao Agitprop CK KPJ.

Za strateška pitanja kulturne politike Agitpropa u okviru federalne vlade bio je zadužen Komitet za kulturu i umetnost. Ovaj Komitet je formiran sa ciljem da nadzire i kordiniše rad najznačajnijih institucija koje su formirane kako bi sprovodile jugoslovensku kulturnu politiku.

Prva sednica ovog tela održana je u avgustu 1946. godine u reprezentativnom sastavu građanskih intelektualaca leve, jugoslovenske provenijencije. Predsedavajući je bio Vladislav Ribnikar, a članovi su, između ostalih, bili i Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Bojan Stupica i Mehmed Mešo Selimović.

Koliko je teško bilo materijalno stanje u zemlji govori i činjenica da je odmah predložena tačka o formiranju fonda za pomoć umetnicima. Zahtev za materijalnu pomoć Paji Jovanoviću je odbijen uz objašnjenje da slikar već prima punu penziju, Uroš Predić je dobio samo deo tražene pomoći, a porodica preminulog slikara Milana Milovanovića dobila je novac za isplatu troškova sahrane.

Poraznom stanju u zemlji i među najvećim umetnicima koje je Jugoslavija u to vreme imala svedoči i priča o organizovanju izložbe Jugoslovensko slikarstvo i vajarstvo 19. i 20. veka koja je, posle Beograda, Zagreba i Ljubljane trebalo da se predstavi i u Moskvi i ostalim prestonicama istočnih zemalja. Iza kulisa reprezentativne izložbe skrivala se siromašna realnost.

Naime, pre puta u Moskvu, u kojoj temperatura zna da se spusti i nekoliko desetina stepeni ispod nule, Komitet za kulturu i umetnost je poslao molbu Izvršni narodni odbor Beograda da obezbedi jednu košulju za Mešu Selimovića, cipele za vajara Stojanovića i kapute za slikare Bodnarova i Andrejevića Kuna, kulturnih radnika koji su pratili ovu izložbu u prestonicu SSSR-a.

Nakon što je jedan od naših najboljih književnika dobio košulju, vajar cipele, a slikari kapute, Komitet je mogao da se vrati svojim redovnim dužnostima. A kako je preuzeo centralnu vlast za poslove kulture Komitet je imao pravo kontrole i davanja saglasnosti za sva dešavanja u oblasti kulture – od davanja odobrenja za nove zgrade do davanja saglasnosti za program Državnog cirkusa.

Foto: Milan Aranđelović

O ovime, između ostalog, piše Branka Doknić u svojoj knjizi Kulturna politika Jugoslavije 1946-1963 čije drugo izdanje je nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. Doknić je doktorka političkih nauka, kulturolog, istoričarka kulturne politike, profesorka po pozivu Fakulteta političkih nauka u Beogradu i autorka više knjiga iz oblasti teorije kulture i kulturne politike. Radi i na arhivskoj dokumentaciji socijalističke provenijencije u Arhivu Josipa Broza i Arhivu Jugoslavije.

U ovoj knjizi obuhvatila je period između donošenja prvog i drugog ustava druge Jugoslavije. Knjiga je pisana jednostavnim i lako čitljivim jezikom, a potkrepljena je sa stotinak, do sada neobjavljenih, arhivskih dokumenata i čitavim nizom fotografija. U pitanju je svedočanstvo o kulturi jednog vremena čije probleme, čini se, ni do dana današnjeg zemlje nastale na teritorijama bivše Jugoslavije nisu uspele da prevaziđu i reše.

Piše: Milan Aranđelović