Niko od onih koji su učestvovali u prvoj Tviter revoluciji nije krvario i umirao na barikadama uzvikujući “Živela Tviter revolucija!“Zašto mrzeti nešto što nam omogućava slobodu govora i izražavanja u meri koja nije viđena ikada ranije? Zašto mrzeti nešto što nam donosi Arapska proleća i Tviter revolucije koje, kao magijom, dilituju diktature i insertuju demokratske režime? Zašto mrzeti nešto što ljudima omogućava da budi originalni i da svoju individualnost i kreativnost pokažu celom svetu? Zašto mrzeti internet?

Džaret Kobek

Odgovor na ovo pitanje pokušao je da ponudi američki pisac turskog porekla Džaret Kobek u svom delu Ja mrzim internet. Ironično je da je ovaj roman, isprva objavljen kao samizdat, postao popularan i stekao kultni status širom sveta upravo zahvaljujući moći interneta.

Glavna (anti)junakinja ovog nesvakidašnjeg romana je sredovečna ilustratorka i strip crtačica Adelajn koja živi u San Francisku 2013. godine potpuno nesvesna internet revolucije koja se oko nje dešavala prethodnih decenija. Nije da ona ima nešto protiv interneta, ne daj bože, jednostavno on nikada nije spadao u deo njenog interesovanja. Adelajn takođe priča, ne toliko klasičnim, već specifičnim načinom govora koji je pokupila gledajući film Doručak kod Tifanija. Iako živi u San Francisku okružena gej i trans osobama kojima kulturna scena obiluje ona sama sebe definiše kao milficu dakle stariju žensku osobu koja se zabavlja sa mlađim muškarcima. Biti samostalna, uspešna i neudata žena u društvu koje mrzi žene za Adelajn nije pretstavljalo veliki problem jer su ljudi iz njenog okruženja bili, da ih tak nazovemo, ženo-frendli.

Međutim, u njenom životu sve se menja kada počini najveći greh koji je moguće učiniti u 21. veku. Adelajn je na fakultetu održala predavanje o svetu ilustracija i stripa tokom kojeg je, kroz digresije, počinila nešto strašno. Rekla je šta stvarno misli! Budući akademski građani koji su prisustvovali njenom skandaloznom predavanju bili su zapanjeni što ona ne priča uobičajene napamet naučene politički korektne i nikome zamerajuće fraze. Neke od njenih, stvarno grešnih, javno izrečenih misli nisu bile tako popularne. Adelajn je stvarno svašta rekla o društvenoj i socijalnoj nejednakosti, popularnoj kulturi, o zlim kapitalistima, o smrti pravih intelektualaca, o odsustvu kritičkog mišljenja… Ma, stvarno razne gluposti je napričala svojim osebujnim načinom govora (Speling čeker mi je upravo podvukao reč osebujnim upozoravajući me da ne koristim… hm… osebujne izraze… ups!).

Bijonse

Sve to ne bi bilo tako strašno da neko od studenata nije snimio Adelajnin govor i okačio ga na internet. Kao autorka relativno popularnog stripa Adelajn je bila relativno poznata, bila je žena u svetu koji mrzi žene i rekla je šta stvarno misli… o Bijonse!!!

I tako je došlo vreme da se Adejlan postane viralna i suoči sa internetskim življem, sa onom belosvesnom masom navučenom na hejtovanje svega živog. Isprva, nju to nimalo nije doticalo jer, naopaka i grešna kakva je, nije imala čak ni profile na Fejsbuku i Tviteru. Ali njeni prijatelji jesu…

Kroz dogodovštine svoje junakinje, ali i njenih prijatelja (i nekih totalno nepoznatih ljudi sa interneta) Dažert Kobek dekonstruiše internet kao fenomen, osvetljavajući njegove kapitalističke potencijale i vojno poreklo. Kobek predstavlja internet kao sredstvo koje, zahvaljujući tuđoj intelektualnoj svojini u vidu tvitova, statusa, komentara, vlogova, blogova, mema i sveopšteg hejta… bogate korporacije i pojedinci postaju još bogatiji dok ogromna masa konzumenata ove slobode govora na internetu ne dobija ništa.

Džek Kirbi

Autor kroz lik i delo Džeka Kirbija, koji je kako sam pisac kaže, „glavna ličnost ovog romana iako se ne pojavljuje kao lik nigde na stranicama“, pokazuje da se ništa nije izmenilo na polju iskorišćavanja tuđe intelektualne svojine u cilju besramnog bogaćenja korporacija. Džek Kirbi je bio kreativni genije koji je izmislio većinu strip junaka koje danas uglavnom gledamo na velikim ekranima, na čašama kokakole, majicama, gaćama, čarapama… Kapetan Amerika, Fantastična četvorka, izvorni X-Men, Osvetnici, Tor, Loki, Ajronmen, Neverovatni Hulk, Doktor Dum, Nik Fjuri… Samo su neki od junaka koji su izašli iz glave ovog izuzetnog maštara.

A ovo je spisak likova za koje je posedovao autorska prava:

 

 

 

 

Kraj spiska.

Marvel je od filmova snimljenih po delima Džeka Kirbija inkasirao 5.289.863.327 dolara (a u to nisu uračunati suveniri i DVD izdanja). Ako tome dodamo i filmove o junacima Džeka Kirbija na koja Marvel nije imao autorska prava, a koja su zaradila dodatnih 2.136.662.237 dolara to daje ukupno 7.426.525.564 dolara (nastaviće se…).

Džek Kirbi je, radeći honorarno, stvorio gomilu intelektualne svojine koja je u jednom trenutku postala veoma vredna, a da na nju nije imao nikakvo zakonsko pravo. Gomila dosadnih i nemaštovitih korporativih staraca koji su od kreacija imali samo Čiča Glišu u višim razredima zabavišta zgrtali su milijarde dolara na nečemu što nisu oni stvorili. Ali su ga posedovali.I zato je Džek Kirbi glavni junak ovog romana. Pokazuje da se ništa nije promenilo ni u našem veku. Zato autor romana Ja mrzim internet mrzi internet jer je on samo još jedno sredstvo za bogaćenje bogatih na konto tuđeg (intelektualnog) rada. Internet je omogućio, ne samo da se iskoriste pojedinci kao što su Džek Kirbi, Džo Šuster i Džerom Sigel (koji su svog Supermena prodali za 130 dolara), već apsolutno svi njegovi konzumenti.Dok tvituju svoje misli ljudi ih slobodno prepuštaju kompaniji koja na osnovu toga zgrće milijarde dolara. Arapsko proleće nikome nije donelo demokratiju, ali je nazivajući pobunu prvom Tviter revolucijom predstavljalo besplatnu reklamu za privatnu kompaniju u rukama šake izuzetno bogatih (uglavnom belih, strejt, hrišćana) muškaraca.

Niko od onih koji su učestvovali u prvoj Tviter revoluciji nije tvitovao protiv režima, nije krvario i umirao na barikadama uzvikujući “Živela Tviter revolucija!“.

Kao što među stotinama hiljada onih koji su hejtovali (ili branili) našu dragu Adelajn niko nije postao bogatiji, tako ni aktivisti (i dušebrižnici) na društvenim mrežama koji se bore za prava afro-amerikanaca, hispano-amerikanaca, ženo-amerikanki, LGBT-amerikanaca ne postaju bogatiji kroz svoj onjlajn aktivizam. Niti postižu bilo šta konkretno. Jedino se bogate korporacije koje su u vlasništvu, kako smo rekli, mahom belih, strejt muškaraca hrišćana.Internet ne pravi razliku između propagiranja šovinizma, mizoginije, rasizma, homofobije i onih koji se bore protiv tih fenomena. Dok može da zarađuje na ovim antagonizmima internetu je super.

Roman Ja mrzim internet pisan je specifičnim stilom. Autor, naizgled nehajno, prelazi sa teme na temu, tako da, tokom čitanja dela, možemo osećati da surfujemo netom ili da čitamo neki članak na Vikipediji koji nas stalno upućuje na druge tekstove.

Ja mrzim internet je, pre svega zbog originalnog pristupa i stila, jedan od boljih američkih satiričnih romana koji se bave savremenim društvom u doba interneta, licemerjem društvenih elita i prividnom slobodom i demokratijom u kojoj živimo. Prožet je duhovitim dijalozima i genijalnim ciničnim i sarkastičnim mislima koje nas istovremeno teraju da se smejemo, plačemo i da… tvitujemo o tome.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts