Trebalo bi odmah da razjasnimo jednu stvar. Etgar Keret nije Efraim Kišon, a njegova zbirka priča Iznenada neko pokuca na vrata nije Nema nafte, Mojsije ili Kod kuće je najgore. Osim prve priče po kojoj je i nazvana cela zbirka koja je „kišonovski“ duhovita i urnebesno smešna ostale priče u zbirci su daleko manje smešne i duhovite, nisu smešne na taj način (i u toj meri) ili nisu uopšte smešne (ili jesu, ali potpisnik ovih redova ne može da pronikne taj veoma dobro skriveni izmeđuredovski humor).
Dakle, kada smo razrešili ovu moguću zabludu možemo da počnemo sa prikazom knjige Iznenada neko pokuca na vrata Etgara Kereta koju je u srpskom prevodu Mile Gavrilović objavila izdavačka kuća Laguna.
Etgar Keret je jedan od najplodnijih i najboljih izraelskih pisaca kratkih priča. Na osnovu njegovih priča do sada je snimljeno više od pedeset filmova, a on je jedni izraelski autor čija su dela objavljena i u Palestini. Poznat je i po tome što su njegove knjige najkradenije po knjižarama i najčitanije u zatvorima. Keret radi i kao televizijski i filmski scenarista. Za film Meduze koji je režirao zajedno sa svojom suprugom osvojio je Zlatnu kameru na festivalu u Kanu.
Nakon što su njegovih pet zbirki priča prevedene na više od trideset jezika u njegovom književnom stvaralaštvu usledilo je zatišije koje je trajalo gotovo deset godina da bi, na koncu, bila objavljena ta šesta zbirka koja je konačno pred nama.
Priče iz ove zbirke nisu nastale tako lako.
„Dosta stvari se promenilo“, objašnjava Keret. „Oženio sam se, dobio sina, hipoteku… Postao sam pravi buržuj. Sve do tada sam živeo veoma haotično. Uvek sam pisao o mom svetu, a moj svet se promenio. Zato je postojao taj period u kome nisam znao šta da radim.“
Inspiracija mu se vratila tek kada je uspeo da napiše naslovnu priču o piscu kome u stan upadaju tri pljačkaša koja žele da, pod pretnjom smrću, iznude od njega jednu priču.
„Često svojim pričama želim nešto da poručim samom sebi, a ovo je bila priča koja mi je govorila kako mogu da pišem o životu koji sada vodim… Pisanje i dalje ima istu suštinsku funkciju kao i u vreme kada sam bio sam, divalj i grozan samo što je sada o mom čistijem, srednjeklasnom životu… Bio je to dugačak proces.“
Priče u ovoj zbirci se sada bave upravo takvim stvarima. Bračnim, predbračnim i poslebračnim odnosima, švrljanjem van stola i postelje, vaspitavanjem dece, potrebom da se vratimo u roditeljsko okrilje… Priče su različite dužine, neke su duže, neke kraće, a Pobednička priča – drugi deo dugačka je samo jednu rečenicu. Keret često zna da sklizne u nadrealno kao u priči Otvaranje u kojoj devojka pronađe rajsferšlus na svom momku, otvori ga i iz njega izvuče sasvim drugačijeg momka sa kojim nastavi da živi ili u priči Lažovija u kojoj čovek pronađe ulaz u svet u kome žive svi ljudi iz svih njegovih laži koje je ikada smislio.
Uprkos neizmernom pripovedačkom daru autora i njihovoj realizaciji ove priče u zbirci Iznenada neko pokuca na vrata jednostavno ne uspevaju da zainteresuju čitaoca i da ga „kupe“ za sva vremena. U pitanju su pristojno napisane priče nekoga ko zna da piše i ko, valjda, želi nešto da ispriča, ali kojima nedostaje ta magična komponenta koja će emotivno da veže i privuče onoga ko čita. Priče su savršeno napisani pismeni sastavi iz srpskog jezika nekoga ko je školu odavno završio sa najboljim uspehom i ko i dalje piše za ocenu, a ne za dušu. Da smo u školi svaka priča bi dobila čistu peticu, ali, ovako, u zbirci zaslužuju samo jedno „tja.“ Izgleda da je Etgaru Keretu, umesto onih razbojnika, na vrata pokucala malograđanska sredovečnost.
Piše: Milan Aranđelović
