Knjiga Milenka Maričića Jedan me je dečak tražio, nedavno objavljena u izdanju beogradskog NNK Internacional, pravi je poklon svim poštovaocima ne samo pozorišne umetnosti. Ukratko, reč je o sećanjima znamenitog pozorišnog i TV reditelja, i cenjenog profesora glume na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti. Maričić (1928-2002) je bio i svestrano nadarena umetnička ličnost, izuzetno je lepo pisao, bio fini crtač, ali ga se mnogi prevashodno sećaju po pozorišnim predstavama koje su danas klasika i srpskog i jugoslovenskog teatra.

Knjiga sadrži još i zapise, pisma i pesme Milenka Maričića; pod setnim naslovom sakupio ih je njegov sin, Gordan Maričić, vanredni profesor na Odeljenju klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, inače i sam ugledni dramaturg, prevodilac antičkih dela i pisac. Priređivač u kratkoj zabelešci kaže da nije imao nameru da pravi monografiju o svome ocu, već da predstavi njegov literarni dar. Likovni će, dodaje, možda biti u novoj knjizi ali već i u ovoj, na osnovu uključenih crteža, taj dar možemo videti. A sve je počelo tako što je sin predložio ocu da zabeleži svoja sećanja; na audio traci, doduše, ali je profesor izabrao da ih zapiše; nastale su dve sveske a potom su sakupljeni i zapisi i pesme koje je poznati reditelj beležio najčešće noću, po papirima, knjigama ili časopisima; “boreći se sa nesanicom pretvorio je u stih i u prozu neke od svojih briljantnih misli i ideja”. A da bi slika bila potpuna, tu si i pisma oca sinu u vojsci, zatim zapisi Milenka Maričića o glumcima – Stanislavi Pešić, Petru Kralju, Ljiljani Krstić, Milutinu Karadžiću, Dušku Stojanoviću… Knjiga je opremljena i fotografijama, ogromnim i još nepotpunim spiskovima TV drama i TV emisija, a na prvom mestu pozorišnih predstava od kojih su Gospoda Glembajevi, Filip na konju, Ožalošćena porodica, Afera nedužne Anabele, Dragi moj lažljivče, Tetovirana ruža, Arsenik i stare čipke, Kamen za pod glavu… i te kako u pamćenju mnogih. Recimo, na kraju, da Jedan me je dečak tražio pripada neophodnim knjigama što podsećaju na umetnike koji su neumorno stvarali u ovdašnjoj kulturi. I ako već brzina kojom živimo diktira zaborav, neka nas makar one zaustave, zadrže pažnju i našem sećanju daruju trenutak nezaobilazne vrednosti.

Izvor: Danas

Comments

comments

Related Posts