Sve obične porodice liče jedna na drugu, svaka čudna porodica čudna je na svoj način. Ovo bi mogao biti neki tag-line romana, ali time bi se previše uprostilo ono što je Oto Oltvanji maestralno dočarao na 400 strana romana “Iver”.
Teško je klasifikovati ovako kompleksan roman. Ne bi ga trebalo odmah svrstati u suspense/triler jer Oltvanji umešno flertuje sa mnogim drugim žanrovima – psihološkom dramom (likovi su neverovatno životni i opipljivi), romansom (između glavnih likova: Saše i Mie, a tu je i jedna druga romansa koja neće biti imenovana ovde), satirom (na svet slavnih), istorijskom fikcijom (epidemija kolere u Vojvodini), misterijom, gotičkim romanom (kuća Vitasovih), hororom (veoma opipljiv osećaj straha i prokletstva) a možda čak i nekim vidom magijskog realizma. Dakle, Oltvanji je u ovom romanu kombinovao mnogo toga i mora se priznati da su ključni elementi svih navedenih žanrova veoma uspešno iskorišteni za nešto poprilično sveže i novo, a pre svega drugačije od ostalih dela savremene srpske književnosti.
„Iver“ tematski pokriva različite sfere i ideje. Odlično je to što pisac glavne teme/ideje provlači kroz roman dualistički, čime naglašava potrebu za ekvilibrijumom – ravnotežom, koji nakon narušavanja teži ka novom uspostavljanju na drugom mestu/na drugačiji način. Najočigledniji dualiteti jesu tradicionalna/savremena porodica, tradicionalne/savremene vrednosti, uspon/pad, sreća/nesreća, ljubav/korist, tama/svetlost, tajna/otkrovenje, inspiracija/blokada,… Čini se kao da je Oltvanji u ovih pet godina koje su protekle od prethodnog romana pažljivo premišljao, razmišljao, polirao i kalibrirao ovo svoje „čedo“ kako bi postigao da ono bude u isti mah uravnoteženo i izbrušeno ali i toliko drugačije i iznenađujuće (ili kako bi teoretičar Darko Suvin rekao – očuđavajuće).
Još jedan neverovatno dobro iskorišten Oltvanjijev dualitet je odnos severa i juga, odnosno Vojvodine (Subotice) i Beograda. Kao neko ko je rođen u Vojvodini imao sam priliku da doživim nešto od tih tradicionalnih porodičnih momenata koje Oltvanji ocrtava u svom delu, tako da mi je bilo toplo oko srca kada sam čitao i prisećao se nekih izbledelih uspomena iz sopstvenog života na kojima se skoro uhvatila paučina. Sa druge strane, kao beogradski student postdiplomac imam uvid i u drugu stranu ovog dualiteta i tačno razumem taj mali ali ipak značajan kulturološki prostor između severa i juga o kome Oltvanji piše.
Uplitanje istorijskih činjenica je takođe pravo osveženje, posebno pošto Oltvanji piše o jednom književno neistraženom momentu (barem ja nisam naleteo na roman sa ovih područja sa takvom tematikom) – epidemiji kolere u Vojvodini. Odlično je i to što roman ne zadire u politiku i nema potrebu za potcrtavanjem beznađa usred tranzicije ka novom dnu, koje mnogi propagiraju i o čemu sve više njih piše.
Odlično je i to što Oltvanji skoro pa metafikcijski isprobava i granice svog romana kroz dva glavna lika – Miu i Sašu. Oni su naizgled uspešni pisci, ali jedno će se suočiti sa blokadom i rešiti je na veoma „savremen“ način – kopirajući druge, a drugo će iskoristiti svoj životni nauk kako bi doseglo katarzu. Na momente mi se činilo kao da se sam Oltvanji podelio na ova dva lika i da kroz njih piše o sebi. Naravno, ne mislim da Oltvanji kopira druge pisce, već da je na dobrim uzorima ispekao svoj zanat i naučio da stvara svoja dela. Primetno je da je Oltvanji završio anglistiku – u romanu ima elemenata gotičkih romana koje su britanski pisci ispolirali skoro do savršenstva – tu mislim pre svega na kuće poput Wuthering Heights, Thornfield Hall (Jane Eyre), Manderley (Rebecca) koje bukvalno pulsiraju poput živog bića, baš kao i fenomenalna Filoksera. Može se pretpostaviti da u romanu ima mnogo scena iz autorovog detinjstva (i života) koje je preoblikovao kako bi mu koristile pri dočaravanju živopisnosti samog mesta radnje romana (Filoksera sa okolinom) kao i za oslikavanje poretka u tradicionalnoj vojvođanskoj porodici.
Dakle, mesto radnje i atmosfera romana su fantastični, a malo je reći da su likovi živopisni. Svi članovi porodice deluju toliko životno i opipljivo, bukvalno trodimenzionalno. Među njima, kao najjači i najubedljiviji se izdvajaju Ilona (nađmama), Mia, Luka i naravno moj imenjak Kristijan (nisam subjektivan, stvarno je odličan lik!).
Poprilično je teško sročiti sve ono što mi se mota po glavi nakon čitanja, posebno zato što je teško zaobići sve one momente koji bi mogli da razotkriju tajnu romana. Ali, shvatili ste poentu – onaj ko “Iver” uzme u ruke neće požaliti. Oltvanji je na 400 strana svojim čitaocima pružio žestoku “vožnju” upakovanu u izuzetnu naraciju.
Onima kojima se svideo film “Intacto” (Juan Carlos Fresnadillo, 2001) Oltvanjijev “Iver” će biti savršen. Film i roman imaju zajednički motiv koji predstavlja jedno od večitih pitanja koje muče celo čovečanstvo i koji je u korenu skoro svakog sujeverja. Oltvanjiju svaka čast na ideji – realizacija je toliko uspešna i toliko prevazilazi očekivanja da ću roman sigurno čitati više puta (siguran sam da ima još mnogo stvari koje su mi pobegle iz vidokruga u toku prvog čitanja a koje strpljivo čekaju svoju apokalipsu). Apsolutno čista petica! Možda čak i više od toga.
Piše: Kristijan Vekonj
