Dva su paralelna pripovedna toka u romanu Ivana Tokina (1972) „Najnormalniji čovek na svetu”, u izdanju „Samizdata B92”. Onaj u kojem čitalac „gleda” fotografije glavnog junaka, i čuje ga kako pita roditelje: „Kad je krenulo naopako? Kako ste?”, ili samom sebi kako kao dečaku od trinaest meseci kaže: „Da li te nešto boli ili si srećan?”

Dolaskom policije i hapšenjem, drugi tok priče budi od života odustalog, istog tog dečaka sa nekadašnjih fotografija – sada odraslog i zatvorenog u krug problema. Uznemirujuća situacija, nedokazana krivica, pripremaju mu nove događaje, novu ljubav, i izlazak u svet, dok u sebi ponavlja reči iz porodičnog „Priručnika za rukovanje samim sobom” ostavljenim mu od dede, oca, strica i starijeg brata. Oba toka prelivaju se tako prirodno jedan u drugi, kao što od početka osvaja prirodnost ove pripovesti. „Prvi osećaj te nikad ne vara. Slušaj stomak”, kao što kaže pomenuti „Priručnik”. Tokin je kolumnista „Siti magazina”, a radio je i kao konobar, šanker, programer, veb-dizajner, IT konsultant, pomoćnik zidara i kopirajter. „Najnormalniji čovek na svetu” njegov je prvi roman. Našao se u izboru od 11 romana za ovogodišnju „Ninovu nagradu”.

Naslov romana može da ukazuje na ironiju. Međutim, smiruje iskreni, ispovedni ton junaka, koji kao da kaže da je u redu izgubiti sebe u jednom trenutku. Da li inače verujete da onaj ko nije bio na pogrešnim putevima ne uviđa one prave?

Da, nema nimalo ironije u naslovu. U jednom od meni omiljenih romana, romanu „Cink” Davida Albaharija, David kaže: „Da bi bio ono što jesi, prvo moraš da budeš ono što nisi.” Možda sam parafrazirao, ali to je smisao. Verujem u to.

Deo priče koja prati porodične fotografije obećanje je života, sadašnjost je smušena, ali ipak ostavljate junaku budućnost, mogućnost izbora. Da li je to poštovanje prema izgubljenim generacijama, mada politika i ratovi ostaju prigušeni?

Priča o fotografijama u stvari je razgovor sa članovima porodice, koji junak nije stigao da obavi iz raznih razloga. Ili je bio suviše mlad da ih pita nešto smisleno, ili su oni umrli dok je on smislio pitanja. Ono što nisu razgovori, to je traženje odgovora kroz fotografije ranijeg života, pokušaji utemeljenja nečega što je glavni junak sada. A politika i ratovi? Pa to je nešto što valjda nužno postoji u ovoj fazi razvoja čovečanstva. Da ne mora, sigurno ne bi postojalo, mada je sve toliko strašno da pristojan čovek ne može ni da ga zamisli.

Koliko su te stvari „koje nisu spomenute” uticale na vaš stav prema stvarnosti, prema umetnosti?

Umetnost je jedino što stvarno razumem, kao izraz ljudske duše. Mada i ponašanje životinja razumem kao i umetnost. Kad se pogledam s nekim psom na ulici, kad se malo gledamo i posle odemo, osećam kao da sam pročitao neko književno delo. Često od tog psa dobijem mnogo više nego od neke knjige. Ova situacija govori mi nešto što me pomera, ponekad. Iako se bavim rečima, razumem da su reči ograničavajuće, i u nekoj meri, često vode ka nesporazumima. Voleo bih da naučim da sviram. A pošto to stvarno želim, onda ću i naučiti. Imam električnu gitaru, pojačalo i slušalice.

U kolumnama pišete: „Ako se plašiš da izgubiš posao, daj otkaz, ako se bojiš batina – potuci se.” Ali, većina se plaši poslodavca, banke, vesti, straha samog. Smeta li vam to?

Smeta mi kada se plašim. Plašim se ponekad, i to hoću da ukinem. U velikoj meri i jesam prevazišao strah, ipak, još malo mi je ostalo. Prilično sam miran po tim pitanjima. Drugim ljudima želim da prestanu da se plaše u potpunosti, kao što to želim i sebi. Ipak, drugi mi često smetaju, ali to je moj problem. To znači da nisam sve lepo razumeo, kao što i nisam. Ali trudim se.

Pored pisanja, radili ste i druge različite poslove. Da li je savet –pusti da se stvari dese, iz romanesknog „Priručnika za rukovanje samim sobom” deo i vašeg životnog puta?

Jeste. Nema šta drugo da se radi, nego da se pusti. Ne može čovek ništa da drži, ako to nije predviđeno za držanje. Radio sam različite poslove, jer sam se rodio i odrastao i živim u ovom svetu koji traži da se imaju prihodi. Ja sam samo pokušavao da ih ostvarim. Neke sam poslove voleo više, neke manje, dok nisam naučio da treba da radim ono što volim, uporno, najbolje što mogu, a da će prihodi doći kao prirodna posledica, kad su već neophodni. Čovek samo može da se uskladi sa svemirom, i da bude dobar prema sebi i prema drugima, a sve drugo su svemirska posla. I to, naravno, nisam ja smislio, to su rekli, napisali, naslikali ili odsvirali mnogi pametni ljudi, na različite načine. Mnogo puta sam čuo ovu ideju mislim da sam je konačno i usvojio.

Uporno posmatrate Beograd, njegovu svakodnevicu i ljude. Šta je to što vas u ovom gradu iznova fascinira?

Uporno živim u Beogradu, i uporno ga i posmatram. Da živim u nekom drugom gradu, ili u šumi, isto bih posmatrao. Zanima me okruženje, pa ga posmatram i opisujem, samom sebi, i drugima. Takav sam, dok ne napišem, ne znam šta sam video, niti šta mislim o tome. I to sam negde čuo, ili pročitao, ali sam se pronašao u tome, pa vam zato tako kažem.

Beograd se menja, mada se meni ne sviđa u kom smeru to ide. Kada izađem iz sigurnog kruga svog izabranog okruženja, osećam se kao stranac u ovom gradu. Ali, kao i uvek, većina je ta koja se pita. Odnosno, oni koji utiču na većinu. Osim na sebi, moramo da radimo i na većini, na načine koji su meni u velikoj meri nepoznati.

Razgovarala: Marina Vulićević

Izvor: Politika

Comments

comments

Related Posts