U romanu Istorija nasilja, koju je u srpskom prevodu Ivane Misirlić objavila izdavačka kuća Laguna, Eduara Luja zatičemo manje – više tamo gde smo ga i ostavili na kraju njegovog književnog prvenca, autobiografske sage Gotovo je sa Edijem Belgelom. Nakon što je rođen i odrastao u emotivno nepristupačnim i pasivnim krajevima severne Francuske Eduar napušta rodno selo i odlazi u veliki grad. U želji da raskine kako geografske tako i duhovne veze sa porodicom on postaje prvi Belgel koji upisuje fakultet (i prvi poznati koji menja ime). Ubrzo nakon toga on piše i nekako uspeva da objavi prvu knjigu i na taj način postaje poznat širom planete. Ipak, ni ta slava i uspeh koji je postigao ga ne štite od društvenog nasilje. Ovaj put Eduar naleće na zgodnog mladića manjinskog etničkog porekla koga, na Badnje veče, pušta u svoj stan. To će se uskoro pretvoriti u paklenu noć, noć u kojoj će Eduar biti pretučen, silovan i opljačkan i koja, uprkos izlascima i ponovnim zalascima sunca koji će uslediti, za Eduara nikako da se završi.

Nakon što je prošao mučnu, neprijatnu i, na trenutke, homofobičnu proceduru u bolnici i policiji (gde je otišao tek na nagovor i insistiranje njegovih najboljih prijatelja Didijea i Žofrua (verovatno se radi o poznatom francuskom sociologu Didije Eribonu i filozofu Žofruu Lagasneireu), Eduar se vraća u rodno selo kod svoje sestre Klare. Upravo iz njenog ugla slušamo celu priču, onako kako je ona tumači i prepričava svom suprugu. Eduar se krije iza pritvorenih vrata i prisluškuje Klarinu verziju priče dok u sebi daje dodatna objašnjenja i tumačenja (i dekonstruiše neke sestrine laži i ukrašavanje stvarnosti).

Nakon što je uspeo da objavi prvi roman Gotovo je sa Edijem Belgelom (za koju je imao problem da nađe izdavača jer neki pariski urednici nisu mogli da prihvate da u Francuskoj 21. veka mogu postojati ljudi sa margine kakvi su opisani u knjizi) Eduar Luj je na dan izbora u Francuskoj objavio članak za Njujork Tajms sa naslovom Zašto moj ćale glasa za Le Pen. U ovom tekstu on tvrdi da su beli siromašni Francuzi sa margine izloženi istom nivou diskriminacije koje trpe i imigranti i homoseksualci.

Istorija nasilja je neka vrsta razrade izvedene iz ovog članka. U pitanju je tehnički mnogo bolje napisana i stilski zrelija knjiga od prvog romana. Niz mučnih scena i gorkih misli koje prožimaju ovu priču o užasnom iskustvu koje je pretrpeo glavni junak (onako kako to tumači njegova sestra) nižu se jadne za drugom sve dok ne dođemo do kraja koji nam otkriva jedno novo nasilje, nasilje u svom začetku.

Iako zrelije napisana i tematski ozbiljnija priča Istorija nasilja ne uspeva da dosegne upečatljivost prvog Eduarovog romana u kome je na sjajan način opisao ljude koje su društvo i sistem napustili i koji to savršeno dobro razumeju i koji svoje nezadovoljstvo artikulišu kroz glasanje za populističke kandidate.

Zato se odgovori ko i zašto glasa za Nacionalni front, Alternativu za Nemačku, Srpsku radikalnu stranku, Salvinija, Trampa, Kurca, Orbana, Kačinskog i ostale nalazi upravo u knjigama Eduara Luja. Ostavljeni od svih, napušteni, sahranjeni za života i zaboravljeni oni glasaju za prvog ko im se obrati.

Eduar Luj, u tekstu o svom ocu, i apeluje na književnike i umetnike da hitno i obavezno izgrade nove prostore za rešavanje pitanja dominacije i diskriminacije.

Sutra će biti kasno. Neće biti nikoga da se buni.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts