Posle knjiga o događajima iz istorije, priča o folksdojčerima, romana o strasti i fetišizmu, o sidi i problemima savremenog sveta, Igor Marojević prošlog leta objavio je “Beograđanke”, u kojima svoje junakinje predstavlja kroz žensku vizuru, u prvom licu. Da je odlično razumeo žensku psihologiju, dokazuju tiraži, šest izdanja, nagrada “Vodič za život” i titula “najpozajmljivanije knjige u 2014. u Biblioteci grada Beograda”.

“Beograđanke” su nedavno prevedene na makedonski, uskoro će biti i na slovenačkom, a Marojević konstatuje da je ovo njegova “prva hit knjiga”.

– I ova moja knjiga je dosta negativna. Ne forsira hepiend, već prikazuje Beograd 21. veka kakav jeste, dakle dosta mračnu sliku. Pisao sam kao i obično, a to je ovoga puta odlično prošlo, što ne umem da objasnim. Uostalom, da znam recept, pisao bih samo bestselere, naravno ne ukidajući mračnu stranu priča koja je tačna. Trudim se da prikažem stvarnost ovakvu kakva jeste, da ne lažem čitaoce.

* Kakve su reakcije čitalaca – šta im se dopada, a šta vam zameraju?

– Moji čitaoci su, u ovom slučaju, 85 odsto dame. Kritike su uglavnom pozitivne, ali ima i onih koje smatraju da moje junakinje nisu prave Beograđanke, da je trebalo da pišem o sugrađankama koje “imaju manje problema”. Ta vrsta kritike mi je pomogla u smislu da sam rešio da ovu temu nastavim i u sledećem romanu, da pokušam da posle Beograđanki potražim “prave Beograđanke”, kako će se i zvati knjiga.

* Treba imati hrabrosti da pišete o ženama, u prvom licu?

– Bilo je mnogo onih koji su mu govorili da je to rizičan potez i “književno samoubistvo”. Ali ja sam, osim iskustvenih, preduzeo dopunske mere: proučavao razliku između ženskog i muškog mozga u stručnoj literaturi, razlike u govoru između dva pola, odabrao “povlašćene čitateljke” koje su mi dok sam pisao govorile šta je po njihovom mišljenju verodostojno ili ne. Na kraju, čitajući brojne kritike na ovu knjigu, među kojima je bilo i dve-tri veoma mrzovoljne, shvatio sam da je to bio najmanji problem. Nigde nije bilo zamerki na ženski glas iza kojeg je stao moj narator. Književnost je kombinacija onoga što poznajete i distance, koju je u ovom slučaju omogućilo to što je muškarac pisao iz ženske vizure.

* Da li su Beograđani zaslužili knjigu?

– Možda jedino da opisujem mafijašku scenu i nove metode ubijanja i mučenja koje je obezbedila srpska mafija. Beograđanke su mnogo kvalitetniji deo naše sredine. Žene su se, generalno, bolje snašle u tranziciji, bolje prihvatile nevolje i probleme i rešavaju ih bolje jer se vode za intuicijom koja pomaže u nejasna vremena poput tranzicionih. Muškarci su frustriraniji, trpe svoju prividnu prednost što je naše društvo mačističko; od njih se očekuje da zarađuju, pa imaju manje izgovora za neuspeh, koji je u tranziciji očit.

* Kakav je vaš odnos prema hiperprodukciji u srpskoj književnosti?

– Previše se obraća pažnja na nekoliko knjiga domaćih spisateljica, a previđa se činjenica da ima čitalaca koji preko takvih knjiga dođe i do boljih dela i poprave svoj ukus. S druge strane, prošle godine je objavljeno 170 domaćih romana, dok se u Švedskoj, koja ima približan broj stanovnika, štampa dvadesetak. U našoj sredini, gde se teško živi, nema posla, mnogi žele da se na neki način izraze. A od svih vrsta umetničkog izražavanja, književnost je najjeftinija. Kupite kompjuter i to je sve. Stih Branka Miljkovića “poeziju će pisati svi” mogao bi sada da se pretvori u “romane će pisati svi”.

* Osim dobrih uredničkih poteza, poput izdavanja knjige Filipa Davida, dobitnika “Ninove” nagrade, na čemu vam se zahvalio sam autor, da li vam se desilo da pogrešite u proceni?

– Odbio sam neke romane koji su kasnije dobro vrednovani, ali i učestvovao u objavljivanju nekih jako dobrih i poetički inovativnih dela. No naša književna scena je dosta arbitrarna, zasnovana na ličnim afinitetima. “Laguna” je uvek objavljivala dovoljno dobrih i poetički inovativnih dela ali oni mrzovoljni su se bavili samo našim instant-bestselerima čija prođa inače praktično omogućuje štampanje alternativnijih izdanja. No mislim da smo “Ninovom” nagradom romanu Filipa Davida, koji sam uredio, doprineli da se smanji zavist dela književne scene prema uspesima “Lagune”. Sad je na neki način overena činjenica da imamo zaista velika i poetički inovativna dela, čija se vrednost više ne može zanemarivati.

Izvor: Večernje novosti

Comments

comments

Related Posts