Pre desetak godina objavljeno je da u Srbiji postoje 403 književne nagrade. U međuvremenu, osnovano je mnogo novih, a malo ih je (ili nijedna) ugašeno. Narod smo koji nedovoljno čita, ali zato nema pismenog Srbina koji nema svoju knjigu. Volimo da pišemo i – dobijamo nagrade. I ne treba ozbiljno prihvatiti zlonamerne primedbe da imamo više nagrada nego ozbiljnih pisaca. Ali, nije ništa bolje ni u razvijenim evropskim zemljama. U Nemačkoj, primera radi, 2000. godine dodeljena je 1.331 nagrada, a u Italiji je nagrađeno 1.066 pisaca.

U pravu je prof. Aleksandar Jerkov, koji kaže da imamo mnogo nagrada, ali je malo onih pravih, koje imaju „neku vrstu tradicije i dostojanstva”. Valja ukazati upravo na velike nagrade, a naročito na one koji su se odlučili da ih vrate.

„Ninovu” nagradu za roman godine, jednu od najuglednijih i finansijski najznačajniju, koja se dodeljuje od 1954. godine, vratila su dva pisca: Danilo Kiš i Milisav Savić.

Kiš je nagradu dobio 1972. za roman „Peščanik”. Nagradu je vratio, praktično, bez obrazloženja, ali tek 1978. godine, posle velikih polemika i optužbi da je njegova „Grobnica za Borisa Davidoviča” – plagijat. Na knjigu Dragana M. Jeremića „Narcis bez lica”, Kiš je uzvratio „Časom anatomije”. U jednom intervjuu, govoreći o nagradama i nagrađivanju, Kiš je rekao: „Na današnjem vašaru evropskog književnog tržišta, knjige se, nažalost, mogu najlakše valorizovati upravo nagradama, i tako izdvojiti iz bezimene mase goleme književne produkcije, a da se pritom često zaboravlja na sudbinu drugih knjiga, hiljade drugih knjiga, isto toliko dobrih (ili isto toliko loših, svejedno), kao i te nagrađene”.

Savić je nagradu dobio 1992. za roman „Hleb i strah”. I, kao što je običaj, „Nin” je objavio veliki razgovor sa nagrađenim piscem. Ali, već u sledećem broju, pojavio se tekst Momčila Spremića, naslovljen „Strava”, u kojem autor teksta veoma negativno govori o Saviću. Revoltiran, Savić je obavestio redakciju „Nina” da vraća nagradu. U pismu, između ostalog, napisao je da nagradu vraća „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva”. Sa žaljenjem je konstatovao da se „oslobođeni” „Nin” drži najgore tradicije „neoslobođenog”: piščeve glave ukrasi lovorovim vencem, a onda bi da ih odseče ili bar pridavi.

Neki pisci, iz njima znanih razloga, povlačili su se iz izbora za „Ninovu” nagradu pre konačne odluke. Učinio je to Radomir Konstantinović (1996), povlačeći svoj roman „Dekartova smrt”. Inače, Konstantinović je „Ninovu” nagradu dobio 1960. godine za roman „Izlazak”. Potom su svoje romane povlačili: Sreten Ugričić i Saša Ilić (2010) i Miloš Živanović (2011).

Ono što je „Ninova” nagrada za roman – za poeziju je, svakako, nagrada „Desanka Maksimović”. Ova nagrada dodeljuje se od 1994. godine. Žiri je 2005. godine nagradu dodelio Novici Tadiću. Pesnik je odbio da je primi. Jednostavno je rekao: „Moja poezija i poezija Desanke Maksimović nemaju nikakve veze. U mom slučaju, žiri je bio upoznat sa onim što pišem, a nije, čini mi se, dobro odvagnuo i druge srpske pesnike, koji su bliži poeziji Desanke Maksimović.”

Nagradu „Milan Rakić”, ustanovljenu, na predlog pesnikove udovice, 1938. godine, koju dodeljuje Udruženje književnika Srbije, vratio je pesnik Miloš Janković, autor četrdesetak pesničkih knjiga, iz proceduralnih razloga. Smatrao je da pravilnik predviđa najviše dva dobitnika, a ne tri, kako se dogodilo te 2010, kada je i on bio jedan od dobitnika, za zbirku „Manastirnik”.

Književna čaršija je dugo, s podsmehom, prepričavala kako je i zašto 1993. godine Antonije Isaković vratio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Veliki pisac je insistirao da i njegova supruga (književni pseudonim Leposava Milanin), za knjigu priča „Šake”, dobije Oktobarsku nagradu grada Beograda. Kako se to nije dogodilo, Isaković je vratio nagradu.

Vraćanje nagrada nije naš specijalitet, čine to i strani pisci, nekada svojom voljom, a nekada pod pritiskom, što moraju. Boris Pasternak dobio je Nobelovu nagradu (1959) za roman „Doktor Živago”, koju je pod pritiskom sovjetske vlasti morao da vrati. Aleksandar Solženjicin dobio je Državnu nagradu Ruske Republike (1990) za čuvenu knjigu „Arhipelag Gulag”, ali je nagradu odbio, smatrajući da je nemoralno za jednu takvu knjigu dobijati nagrade. Posebno je zanimljiv slučaj Žan Pol Sartra: on je odbio Nobelovu nagradu za književnost, ali se posle nekoliko godina pokajao i tražio da mu Nobelov komitet isplati novčani deo. Molbi nije udovoljeno.

Matija Bećković, koji se nadobijao nagrada, jednom prilikom je rekao: „Bolje se snalazim u nemilosti, nego u milosti. Nemilost je uobičajen, da ne kažem prirodni položaj pesništva.”

Danilo Nikolić objavio je 2009.u „Politici”priču s naslovom: „Povodom nagrade za najgoru knjigu”. Možda je, stvarno, došlo vreme da se osnuje i – nagrada za najgoru knjigu, koja bi mogla da se zove, recimo – „Kiselo grožđe”.

Autor: Z. Radisavljević

Izvor: Politika

Comments

comments

Related Posts