Gordana Svilengaćin je rođena 1988. godine u Novom Bečeju gde je završila osnovnu i srednju školu. Za svoj životni poziv odabrala je bavljenje srpskim jezikom i književnošću: stekla je zvanje master profesor jezika i književnosti – srbista na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, zatim je počela da radi kao nastavnica srpskog jezika i književnosti, a kada joj to nije bilo dovoljno, odlučila je da se istim oblastima bavi i iz hobija. Koautor je knjige “Rečnik međunacionalne tolerancije”, lektor više knjiga,potpisnik nekoliko naučnih radova – kao autor ili saradnik za lingvistiku – tekstova iz oblasti kulture na više internet portala.

Nedavno je u izdanju Banatskog kulturnog centra objavljen njen prvi roman “Suđenje Jevremovo”. Ovo je bio povod da sa Gordanom Svilengaćin popričamo o ovoj knjizi, njenom hobiju, lektiri…

  • Vaš roman je inspirisan stvarnim događajem. Da li možete da nam kažete malo više o tome?

Istinit događaj koji je poslužio kao okosnica romana odigrao se na reci Tisi 12. septembra 1931, na potezu između dva naselja sličnog imena, Novog Bečeja i Bečeja. U to vreme, i narednih četrdesetak godina, dok nije izgrađena brana – most na Tisi, bilo je moguće samo vodenim putem stići od jednog mesta do drugog. Svakidašnja vožnja brodom pretvorila se u kobnu kada je olujni vetar, neuobičajen za ove prostore, podigao talase i preko dva metra. Naleti vetra su u istom nevremenu oborili toranj pravoslavne crkve u Novom Bečeju. Roman Suđenje Jevremovo prikazuje kako su putnicima na brodu mogli izgledati poslednji sati pred katastrofu koja je odnela trinaest ljudskih života.

  • Zašto ste se odlučili baš za taj događaj?

Kao rođena Novobečejka, koja smatra da poznaje svoje mesto, ostala sam iznenađena kada sam u literaturi naišla na podatke koji svedoče o tragediji o kojoj nisam ništa znala. Novobečejcima i Bečejcima je sigurno poznatija sudbina Titanika, vezana za Atlantski okean i 1912. godinu, nego brodića Stari Bečej kojim su se vozili naši preci pre osamdesetak godina. Događaj me je zaintrigirao i poželela sam da ga sačuvam od zaborava i da istovremeno pokušam da prikažem još neke, možda poznatije događaje i okolnosti iz istorije Novog Bečeja i okoline. Tu svakako spadaju suživot Srba, Mađara, Jevreja i Nemaca u vreme između dva svetska rata i samo nepunu deceniju i po pošto je Vojvodina pripojena Srbiji, zatim dugotrajno oporavljanje od Velikog rata, kao i preživljavanje velike ekonomske krize koja je zahvatila svet i Srbiju dvadesetih i tridesetih godina XX veka.

  • Koliko je „banatski Titanik“ danas značajan za Novi Bečej?

Potonuli brod Stari Bečej je zaboravljen. Posle njega je između dva Bečeja saobraćalo još nekoliko brodova za prevoz putnika, ali svi oni su van funkcije već dugo, još od kraja sedamdesetih godina XX veka, kada je izgrađen most. Međutim, Tisa kod Novog Bečeja u letnjim mesecima vrvi od privatnih plovila. Novobečejci jako vole Tisu i ponose se time što žive na samoj obali reke.

  • Radite i kao profesor srpskog jezika i književnosti. Kakav je odnos današnje dece prema književnosti? Da li je, u ovom brzom veku kratkih statusa i još kraćih tvitova, lako zainteresovati ih za književnost?

Knjiga već pri prvom pogledu gubi bitku: ona izgleda jednolično, sve sami papiri i slova, dok multimedijalni sadržaj, čini se, nudi mnogo više. Posvećenost književnosti iziskuje vreme, a mi danas živimo jako brzo i često nemamo vremena i strpljenja da se u nešto udubimo. Sadašnji srednjoškolci, kojima predajem, ni ne znaju za život bez mobilnih telefona, kompjutera i društvenih mreža. Teško ih je zainteresovati za svet koji treba da izmaštaju i o kom treba da promišljaju, koji se ne nudi na tacni, ali, ipak, to nije nemoguće. Na kraju krajeva, i sama jedva da se sećam kako je život izgledao pre nego što je internet postao svakodnevica, a opet je književnost postala i moj zanat i moja razonoda i moj hobi. Mi se kao nastavnici dovijamo i smišljamo što kreativniji pristup kako bismo učenike zainteresovali za književnost, a da li će oni zaista zavoleti knjigu ili ne, to najviše zavisi od njih samih. Bojim se da u ovom trenutku veći problem predstavlja napuštanje standardnog jezika i pravopisnih normi u cilju što bržeg izražavanja koje zahtevaju društvene mreže. Nadam se da borba za lepu pisanu reč nije borba s vetrenjačama.

  • Da se Vi pitate šta biste, kao profesor književnosti, ubacili, a šta izbacili iz školske lektire?

Prilično je nazahvalno davati bilo kakav sud u vezi sa ovom temom. Dela koja se nalaze se u srednjoškolskoj lektiri su vrhunska dela svetske i domaće književnosti, od antičkih vremena do danas. Njih je kritika ocenila kao takva, a mi kao pojedinci imamo pravo samo na lični ukus i subjektivni doživljaj. Pa ipak, moramo biti svesni činjenice da su nam đaci u školama mladi ljudi u najlepšim godinama života i da su za njih ostvarenja poput Sofoklove Antigone, Kafkinog Procesa ili Beketovog Čekajući Godoa teška i nerazumljiva. S druge strane, ako se za vreme školovanja ne pročitaju ova kapitalna književna dela, postoji mogućnost da ih pojedinci nikada i ne pročitaju, a to bi, u najmanju ruku, bila šteta.

  • Koautor ste i knjige Rečnik međunacionalne tolerancije. Da li možete da nam kažete nešto više o njemu?

Rečnik međunacionalne tolerancije je delo napisano u saradnji sa Anitom Bojić Perkin, a zamišljeno je kao priručnik ponašanja u multikulturalnoj sredini, vodič za prihvatanje raznolikosti i podsetnik na uvek prekopotrebnu toleranciju. Jezik i način pisanja su prilagođeni deci, ali knjiga je namenjena i odraslima, koji često zbog premalo vremena i previše obaveza zaborave ono što su ih učili kad su bili deca: da svi imamo mnoga prava, ali da ne smemo zanemariti svoje obaveze, da je sasvim u redu da neko ima mišljenje drugačije od našeg ili drugačija interesovanja, da pripada drugoj nacionalnosti, veroispovesti ili drugačijoj seksualnoj orijentaciji. Svima nam je cilj isti: da nam bude lepo. Zato treba da naučimo da zajedno živimo na kvalitetan način i da nikog ne ugrožavamo – to su poruke Rečnika međunacionalne tolerancije.

  • Da li radite na nekom novom romanu?

Prikupljam građu za naredni roman i istovremeno se bavim nekim drugim, novim literarnim poduhvatima, koliko mi slobodno vreme dozvoljava.

  • Šta trenutno čitate?

Damu s kamelijama Aleksandra Dime Sina. Klasici su neizostavna lektira i kada se formalno školovanje završi.

Razgovarao: Milan Aranđelović

 

Comments

comments

Related Posts