U četvrtak, 12. jula, piscu Goranu Gociću svečano je uručena bijenalna nagrada „Moma Dimić“ za godinu 2016/2017. za roman „Poslednja stanica Britanija“ u izdanju Lagune. Ovu prestižnu književnu nagradu ustanovili su Biblioteka grada Beograda i Gradska opština Sopot, a dodeljuje se za prozno delo koje na umetnički relevantan način ostvaruje veze sa drugim kulturama. Žiri je radio u sastavu: prof. dr Jovan Delić, Jasmina Ninkov, Sanja Milić, dr Slađana Ilić i Živka Maričić. U najužem izboru našle su se četiri knjige. Žiri je jednoglasno odlučio da je najbolja među njima „Poslednja stanica Britanija“.

Nagradu je piscu uručio predsednik žirija Jovan Delić i rekao: „Gocić je moderni erudita, jedno urbano belosvetsko svaštoznalo, radoznalac sa sto antena otvorenih prema životu u vremenu u kojem književnost beži od života. Uveren je da je i pesnik: bojim se da može biti u pravu. Izrazito je kritičan prema svetu, posebno prema Velikom svetu, prema hvaljenom i žuđenom Zapadu. Gocić piše uverljivo. Verujte mu, jer je skeptik koliko i Vi. Ima dobro osećanje jezika. Dobro i lako skicira junake, daje portrete, pokušava da razume drugoga. Ne parodira. Ne stavlja sebe u središte sveta. U središtu je priča o tom svetu i svet sam. Otuda dragocena iluzija istinitosti i objektivnosti. Za nagradu ’Moma Dimić’ veoma je važno da je njen dobitnik Goran Gocić čovek koji odlično piše i otvorenih očiju gleda svet. Moma Dimić bi se našoj odluci radovao.“

„Poslednja stanica Britanija“ bi mogla biti srpska verzija romana „Niko i ništa u Parizu i Londonu“. Ljudi s margine našli su se u centru zbivanja i iz njihove perspektive napeto pratimo dve poslednje decenije XX veka u Britaniji: uspon londonske umetničke scene, pad berlinskog zida, šok neoliberalizma, odjeke dalekih frontova. „Stigosmo u London u vreme Megi Tačer da potvrdimo svoje sumnje u sebe i periferiju, da glasno uzvikujemo predrasude, da podebljamo davno utvrđene granice. Ali ono što smo tamo doživeli i osetili nateralo nas je da odagnamo sumnje, oslobodimo se predrasuda, otvorimo granice. Dok ne dozvoljavamo da nas bilo ko potceni – mi neprimetno, katkad i iznenada, izrastemo iz svoje odeće, poletimo iz svojih cipela. I odmećemo se u heroje.“

Comments

comments

Related Posts