Još od kada je Paleolitlendu profesor Perepotopko izumeo prvi zippo upaljač potreba za prirodnim izvorima vatre, kao što su slučajni požari savane, gromovi, nervozni bogovi naglo je opala. A istinite priče o moćnim čarobnjacima koji rečima stvaraju vatru transformisale su se u mitove i bajke. Postalo je stvar prestiža da se za kućnog ljubimca ima vatra zatočena u malim kutijama, nego posedovanje dvorskog čarobnjaka.

Čarobnjaci više nisu bili u skladu sa tehničkim dostignućima. Njihove staklene kugle bile su ograničenog dometa, prikazivale su mutne slike, bez tona, sa smetnjama, dvosmerno komuniciranje je bilo nemoguće… Mnogo su bolje funkcionisali telegrafi, telefoni, radio aparati, televizori… Magiju su štovale samo siromašne bakice, kao meru štednje do naredne penzijice.

Mnogi ne znaju da je jedna od rodonačelnika naučne-fantastike,vizionar, prorok, Žil Vern, bio politički konzervativac. On je i izmislio, kasnije često rabljenog, Ludog Naučnika koji malo,malo pa konstruišu neke zrake kojima hoće da unište Zemlju. Ali priče o Ludim Naučnicima nisu dobro išle na tržištu, tako da su urednici i izdavači nagovarali Žila Verna da forsira svoje otkrića-dostignuća priče po kojima je on i postao poznat.
Jednostavno vreme je bilo takvo. Ljudi su imali velika očekivanja od budućnosti. Baloni, cepelini, možda i avioni, a jednog dana i let na Mesec!

Od tehnologije se u fikciji očekivalo da deluje i u drugom smeru. Tako je, na primer, Mark Tven, koji je bio fan novih tehnologija, jedan od prvih Amerikanaca koji su kupili pisaću mašinu tadašnje čudo tehnike, poslao Jenkija na dvor kralja Artura, da on tamo ubrza kraj mračnog srednjeg veka.

Od druge polovine dvadesetog veka naučna fantastika doživljava pravi procvat. Bilo je teško razlikovati pisce naučne fantastike od futurista koji su se „na ozbiljan način“ bavili predviđanjima o (ne)mogućim stvarima u budućnosti. Sve što je napisao Artur Klark biće moguće, ako ne sada, za deceniju-dve.

Ljudima je bilo mnogo uzbudljivije da čitaju o avanturama na različitim planetama, o upoznavanju drugačijih vrsta i oblika života. Zaboga, prošetali smo kera svemirom, ko će još da čita o nekim goblinima koji samo sede u svojim rupama i skupljaju buđ i memlu? Teraformiranje, rules!

Posebnu draž sf-u davao je osećaj da je sve to moguće. I da će sve to jednog dana, u bližoj ili malo daljoj, budućnosti biti istina i stvarnost.

Bilo je tu istina i „paranoičnog“ spektra sf priča. O Zlim Velikim Malim Zelenim koji dolaze da pokore zemlju, da je unište, a čovečanstvo u čvarke i pršut premetnu.

Nikada se nije znalo kome ćemo da zaklonimo pogled na Veneru ili ko će da gradi svemirsku obilaznicu baš kroz naš sunčev sistem.

Ali taj deo sf književnosti nikada nije postao popularan, sve do kraja dvadesetog veka, ali to je već neka priča treće vrste.

Ljubitelji Konana bili su geekovi među geekovima. A na poznavaoce lika i nedela Tolkinovog sa podozrenjem se gledalo čak i među nrdovima.

Bajke su bile moguće samo ako su počinjale sa „Jednom davno u dalekoj Galaksiji…“

I onda, podlo poput Evoksa u trećem Star Wars-u, Hobiti su izašli iz Rupe.

Zašto i kako se to desilo? Zašto su mačevi i magija, trolovi i patuljci ponovo postali popularni? Zašto je Hari Poter Tom Sojer 21. veka? Zašto je letenje na metli uzbudljivije nego letenje solarnim krilima? Zašto je deci danas, koja u jednom svom gadžetu, imaju više mogućnosti i magija, nego Albus Dambldor uzbudljivo da čitaju o avanturama na Hogvortsu? Zašto je Daglas Adams mogao da preživi samo tranformacijom u Terija Pračeta?

Možda sam negde usput izgubio detinjstvo tako da sada ne mogu da odgovorim na ovo pitanje.

Nije tajna da ne volim epsku fantastiku. Postoji više razloga. Prvo previše je banalna. Svi pisci pišu po copy/paste sistemu. Recikliraju jednu istu priču, sa jedim istim zapletom. Sve što nije Gospodar prstenova ne zaslužuje da bude napisano(ili objavljeno).

Čak je i Tolkin imao ideju da se na osnovu njegove priče razvije hiljade i hiljade različitih avantura. A ne da iznova i iznova prepisuju jednu njegovu priču.

Drugo epska fantastika nije u skladu sa vremenom u kome živimo i u skladu sa razmišljanjima savremenih ljudi.

Kada su u praistoriji ljudi imali potrebe da objasne razne neobjašnjive pojave oni su ih pripisivali mnogim božanstvima ili čudovištima. Kada poštena udovica zatrudni deset godina posle smrti muža, normalno da je bila žrtva vampira koji je noću pohodio njene udovičke dvore i postelje. To je racionalno objašnjenje. I deo epske fantastike, istovremeno. Ali danas, kada znamo da se vampiri ne razmnožavaju kopulacijom, nema mesta ovakvim objašnjenima.
U epskoj fantastici preveliki su glavni gradovi za te feudalne države u kojima se po pravilu resavske škole dešavaju radnje romana. Prevelike su vojske da bi ih kmetovi nahranili. Neracionalno i ekonomski neodrživo ustrojstvo vlada u epskoj fantastici.

Nešto takvo može da proguta dete od sedam godina, ali ne i preko tih godina.

Pisci epske fantastike kao da, na ovaj način, pokušavaju da vređaju inteligenciju svojih čitaoca. Ili je ne vređaju, nego joj podilaze?

(Ne)dela epske fantastike su neodgovorna prema znanju, njihovi imaginarni svetovi ne upućuju na istoriju i kulturu. Za razliku od naučne fantastike čitanje epske fantastike ne provocira čitaoca na promišljanje, na upoređivanje sa mogućim stvarima.

Buđavi motivi zmajeva, trolova, čarobnica zamenjuju misao o tehnici i nauci, ali i o humanistici.
Tako da svaki prosečni neonacista, ne mora da poseduje bilo kakvo znanje o Srednjem veku (onom mračnom) da bi beskrajno uživao u vulgarnim i prostačkim uzorima i da dobije sve moguće obrasce netolerancije i jezika mržnje.
Više čak ne mora ni da čita, tu su filmovi i serije rađeni po njegovoj meri.

I onda, uz minimalni moždani napor, on može lako,sve što je upio konzumirajući epsku fantastiku, da stavi u savremeni kontekst, i eto njega u svom imaginarnom svetu gde slobodno može da se ponaša na isti način i u realnosti.
Magija, mačevi, a eno ga i rat na sledećem ćošku…

Piše: Milan Aranđelović

Objavljeno u Bookvaru broj 1, 24. 12. 2012.

Comments

comments

Related Posts