Nagradu „Meša Selimović”, za 2014. godinu, dobio je pesnik Enes Halilović za knjigu pesama „Zidovi”, koju je objavila izdavačka kuća „Albatros plus” iz Beograda. Enes Halilović (1977), pripovedač, romansijer, pesnik i dramski pisac, rođen je u Novom Pazaru. Objavio je zbirke poezije: „Srednje slovo” (1995), „Bludni papir” (2000), „Listovi na vodi” (2007), „Pesme iz bolesti i zdravlja” (2011), „Zidovi” (2014). Objavio je i zbirke priča „Potomci odbijenih prosaca” (2004) i „Kapilarne pojave” (2006), drame „In vivo” (2004) i „Kemet” (2010) i roman „Ep o vodi” (2012). Osnovao je književni časopis „Sent”, prevođen je na 17 jezika, zastupljen u mnogobrojnim antologijama u zemlji i inostranstvu. Dobitnik je nagrada „Branko Miljković”, „Đura Jakšić”, kao i Zlatne značke za doprinos kulturi, a za urednički rad dobio je nagradu „Sergije Lajković”. Živi u Novom Pazaru.
Zid je prepreka, zidovi – više prepreka. Vi ih savlađujete snagom jezika?
Jezik i misao su dve strane jednog te istog zida. Onaj koji zida literaturu, njome savladava zidove u sebi i zidove oko sebe. Snaga jezika je na momente starija od misli. Ponekad čovek mora da kazuje da bi proizveo misao, jer proces misli je neodvojiv od jezika. Kad kazujemo, mi idemo glavom kroz zid, to je potrebno i nama i sagovorniku koji nas čeka iza zida: onaj koji kazuje uvek će naći sagovornika koji želi da ga čuje.
U podnaslovu zbirke stoji „Knjiga diskretne matematike”. Počinjete od – 22, pa preko nulte pesme, stižete do +22. Kakvu simboliku krije ova igra brojki?
Postoji i nulta pesma, čekaonica između pozitivnog i negativnog. Ona čini središnji kamen u zidu od 45 delova. Moram izbeći tumačenje svoje umetnosti, ali verujem da neću pogrešiti ako kažem da se igrom, jezičkom i misaonom, može sazidati sećanje ili rekonstruisati izbrisano sećanje. Ova knjiga je istovremeno i moj potpis.
Zid je prepreka koja vam ne dozvoljava da idete napred, ali – zid može biti i sredstvo za samoograđivanje, za samoizolaciju. Šta je gore?
Zid je potreban i nepotreban, a bilo kakav da jeste – zid je naše ogledalo. Čitajući zid unutar istorije, civilizacije ili kulture, mi tumačimo sebe, makar i nesvesno. Nekada zid treba razidati, a nekada dozidati. Teniseru je potreban zid kao univerzalni protivnik, sužanj je nemoćan pred zidom, ali prozor, kao pojam, ne bi ni postojao bez zida.
Zid ne mora imati uvek negativni predznak. Zid je i kuća, utočište, otadžbina?
Naš odnos prema zidu neodvojiv je od tumačenja ovog pojma. Zid doma, zid koji ima uši i zid za streljanje, mogu biti istog porekla, ali ne moraju imati relaciju.
U jednoj od pesama, miljkovićevski kažete: „Ideja o zidu, veća je od samog zida.” Kako preskočiti zid, kako se domoći slobode?
Preskočiti sebe –znači preskočiti svaki zid.
Nevidljivi zidovi, mogu biti opasniji od vidljivih?
I opasniji i dugovečniji. Nevidljivi zidovi stoje među ljudima i narodima, među kulturama. Ne mogu se dodirnuti, pa ih je stoga teže i srušiti. Pojedinac koji ima hrabrosti da pogleda u sebe, pogledaće i u drugog, to važi i za kolektivitet. Kultura uvek nađe pukotinu u zidu.
Najzagonetniji, svakako, jeste zid između živih i mrtvih. Ima li na tom zidu vrata i prozora?
Ima. Mi smo prošli kroz zid i proći ćemo kroz zid. U tom pogledu mrtvi su iskusniji od nas.
Kome je posvećen „Epitaf”: „Postojim kao fleka na zidu, a ti si taj zid”?
Posvećen je čitaocu. Moja ideja je samo senka na negativu njegovog trajanja.
Živite u Novom Pazaru. Ima li političkih zidova između Novog Pazara i Beograda?
Kada su u pitanju građani – građani i u Beogradu, i u Novom Pazaru, pitaju se kako da prežive ova krizna vremena, kako da se prehrane, gledaju da se odsele u neko normalno društvo gde ima pravila, reda i zakona. Kada su u pitanju političari – nema zidova među njima, i u Beogradu, i u Novom Pazaru, političari se bore za vlast, kao i svuda u svetu.
Kako živi narod u Raškom kraju?
Teško, provlače se ljudi kroz iglene uši, ima i onih koji se prehranjuju zahvaljujući narodnim kuhinjama. Omladina ne vidi perspektivu, želi da ode u zapadne zemlje. Na selima nema poljoprivrede. Sve je manje krava na livadi, sve manje plugova u njivi. Narod gleda serije i šou programe, i tako opijeni žive tuđe živote i zaboravljaju svoju realnost. U gradovima ima mnogo vešto prikrivenog kriminala koji zalazi u sve društvene pore. U Novom Pazaru praktično ne postoji ni pravosuđe, ni policija. Bogat čovek može sve da podmiti novcem ili uticajem, a siromah sa pravdom ne može ništa. Pošteni ljudi, ma kako se zvali, najčešće su dovedeni do očaja.
U kojoj meri je multietičnost prednost ovog kraja?
Može, naravno, da bude, ali nisam siguran da će se to i desiti. Nadam se da hoće, ali treba razmišljati – zrelost većine političara trenutno je na niskom nivou, danas većina političara i nije u prilici da odlučuje o bilo čemu – većina od njih su figure, a pitanje je i kakva iskušenja donosi budućnost.
Politička iskušenja?
Da. Na globalnom nivou se ukrštaju jaki politički vektori koji će, kako mi se čini, na duži rok destabilizovati čovečanstvo. Veliko je pitanje da li će narodi koji žive na ovom prostoru, i uopšte na Balkanu, izgraditi međuetnički sklad ako brzo uslede žestoka sučeljavanja u međunarodnoj politici. Pitanje je da li smo zreli da ne dozvolimo da odmah budemo upotrebljeni jedni protiv drugih. Prosto rečeno: komšija mora da čuva komšiju, ako ih neko treći zavadi. Inače, propašće i jedan i drugi.
Kakva je uloga umetnika u svemu tome?
Umetnik mora da deluje za pravdu, za razum, za toleranciju, ali ključevi društva retko padnu u ruke umetnika. Kako koračamo u budućnost, uticaj političara biva sve jači, a uticaj pacifista sve slabiji, jer se vrata medija polako zatvaraju za svaku normalnu komunikaciju. Milijarde ljudi su opijene šou programima. Paradoksalno, nikada narodi nisu više znali jedni o drugima, a nikada nisu bili udaljeni kao danas. Zidovi su među narodima sveta, jer su u glavama trice i kučine.
Dve decenije sakupljate zagonetke. Da li nastavljate ono što je započeo Vuk St. Karadžić?
Ja nastavljam ono što su istraživale desetine istraživača u Evropi i svetu. Zagonetke putuju iz naroda u narod, iz jezika u jezik, putuju kroz vreme, kroz zagonetke je moguće rekonstruisati deo prošlosti čovečanstva. U svakom narodu, i usvakom vremenu, čovek zagoneta, a čovek je sebi najveća zagonetka.
Razgovarao: Zoran Radisavljević
Izvor: Politika
