Emanuel Bov pripada onoj grupi francuskih književnika koji su, uprkos kvalitetnom i, relativno, obimnom opusu, ostali nekako zaboravljeni nakon Drugog svetskog rata. Razloge ovome bi trebalo potražiti u novom dobu koje je nastupilo, novim vrednostima i stremljenjima kojima su događaji i priče od pre svega nekoliko godina sada delovale kao davna istorija. Kada je Bov u pitanju tu postoji još jedan razlog. Nakon završetka rata u svojim delima je insistirao na držanju Francuza tokom višijevskog režima. (Posle)ratna inteligencija, na čelu sa Sartrom, nije bila spremna da prihvati kritiku na svoj račun kao i sagledavanje Pokreta otpora na ne baš blistav način. Njegovi romani Klopka i Odlazak, koji su objavljeni odmah po oslobođenju, govore o kukavičluku Francuza kao i skretanjima zemlje pod generalom Patenom.

„Kad izlazim iz kuće, uvek se nadam da će mi neki događaj preokrenuti život. Čekam ga sve dok ne pođem kući. Zbog toga nikada ne ostajem u svojoj sobi.“

Istoriju pišu pobednici, a Bov se usudio da na marginama te istorije dodaje neke, vremenu sasvim neprimerene (mada neosporne), bolne istine. Zato je bio „počišćen“ sa posleratne književne scene i biće potrebne decenije da ponovo počne da se javlja interesovanje za njegova dela.

„Tako su retki oni koji me makar malo vole i razumeju.“

Emanuel Bov

Emanuel Bov je, kao najstarije dete, rođen u Parizu 1898. godine. Prezime mu je bilo Bobnikov. Bio je sin ruskog Jevrejina i Luksenburžanke. Rana rastava roditelja primorala je malog Emanuela da detnjstvo provodi rastrzan između jednog i drugog roditelja i njihovih novih porodica. Nije to bila samo porodična, već i ekonomska podvojenost. Otac i pomajka su živeli na visokoj nozi, a majka i mlađi brat su bili osuđeni na bedu. Ova klasna raspolućenost ostaviće snažan pečat na njegova rana dela u kojima su glavni motivi novac i preživljavanje.

„Život je tako tužan kad ste tako sami i kad razgovarate samo s ljudima koji su prema vama ravnodušni.“

Sredstva koja mu je majka obezbedila bila su dovoljna za školovanje u Engleskoj. Ipak, zahvaljujući svojoj prirodi Bov je ovu obrazovnu avanturu okončao sa neuspehom i „povlačenjem na rezervne položaje“ u Pariz u kome je proveo poslednje godine rata. Tamo je, kako neki biografi navode, bio hapšen „zbog sumnjivog prezimena i besposličarenja“, a bio je oslobođen samo kako bi ga poslali u vojsku tokom poslednjih meseci Velikog rata. Negde u to vreme doneo je i odluku da postane pisac i to iz najpragmatičnijeg mogućeg razloga. Smatrao je da je pisanje najbrži i najlakši način da se dođe do novca. Nakon tri godine provedenih u vojsci (front nikada nije video) Bov se ženi i odlazi u Beč kako bi se posvetio pisanju. Iz Beča se vraća sa rukopisom onoga što će postati njegov prvi roman Moji prijatelji. Pariska publika će ovaj književni prvenac dočekati sa oduševljenjem.

ČITAJTE  "Danijel Deronda" - Kontroverzan roman o položaju Jevreja u engleskom društvu

Glavni junak romana je simpatični i nezgodni vagabund Baton Viktor. Služio je u ratu u kome je teško ranjen i odakle vuče vojno odlikovanje i neupotrebljivu levu ruku. U godinama nakon rata živi u bedi, sanja o bogatstvu, životu na visokoj nozi i, pre svega, prijateljstvu. Baton želi da nađe prijatelja ili prijateljicu koji će ga voleti, razumeti i prihvatiti. Međutim, svi njegovi pokušaji da se približi nekom živom biću bivaju osuđeni na propast, mahom zbog Batonovih grešaka.

„Tako je uvek bilo u mom životu. Niko nikada nije uzvratio na moju ljubav. Ja želim samo da volim, da imam prijatelja, a i dalje sam sam. Udele mi pa pobegnu od mene. Sreća me stvarno nije pogledala.“

Knjiga je podeljena na šest poglavlja i u svakom, poput epizoda neke televizijske serije, Baton pokušava da se zbliži sa nekom osobom koju sretne. Svako poglavlje se završava njegovim neuspehom i daljim osiromašenjem.
Štedljiv na sebi Baton ne štedi na potencijalnim prijateljima ili prijateljicama. Ono malo novca od invalidnine koju prima na svaka tri meseca ulaže u prijateljstvo. Na kraju uglavnom ostaje i bez novca i bez prijatelja.

„Gospode, šta može plemenitije da nas usreći od želje da damo sve što imamo i da praznih ruku gledamo onoga koga smo usrećili?“

Pisane jednostavnim, slikovitim i lako čitljivim stilom ove dogodovštine neodoljivo podsećaju na skečeve Čarlija Čaplina i Bastera Kitona (a autor ovih redova veruje da je i Beket dosta naučio upravo čitajući roman Moji prijatelji). Verovatno je upravo to bio razlog što je publika tako lako i rado prihvatila ovaj kratki roman. U pitanju je duhovito i zabavno delo koje ne oskudeva u obilju detalja i složenoj psihološkoj optici. Baton i njegova nesreća je sve samo nije jednodimenzionalna. Naprotiv. U pitanju je kompleksna studija jedne ličnosti koja je, opet, data na jednostavan i nekonvencionalan način. U nekim potonjim delima, u kojima će Bov pokazati želju da se na konvencionalniji književni način bavi istorijom i emotivno-psihološkom pozadinom svojih junaka, oslabiće neosporna privlačnost prvih romana.

„Neverovatno kako u sećanju mesta na kojima smo bili nesrećni postanu prijatna.“

Što više bude pisao uobičajenije i buržuarskije, postepeno napuštajući stil i formu koju je postavio prvim romanom, to će interesovanje publike za njegova dela slabiti. Uspeh koji je postigao romanom Moji prijatelji, više nikada neće ponoviti.

„Tražim prijatelja. Izgleda da ga nikada neću naći.“

Za ovo potonje „zaslužna“ je i njegova narav. Kao ubeđeni antifašista Bov posle 1939. godine odbija da objavljuje u Francuskoj. Seli se u Alžir sa idejom da tamo, sa slobodne teritorije, piše o višijevskoj Francuskoj i da, možda, pobegne u London. Kao što smo primetili na početku teksta Peta Francuska Republika ne voli nezgodne istine i Bov polako pada u zaborav. Umire od posledica zapaljenja plućne maramice u julu 1945. godine.

„Dok ne steknem savršene prijatelje o kojima maštam, u međuvremenu se mogu zadovoljiti bilo kim.“

Njegovi biografi za to što tokom pedesetih i šezdesetih godina minulog veka nije postojalo interesovanje za ponovno objavljivanje Bovovih dela krive i njegovu suprugu koja je od izdavača tražila basnoslovne sume. Zanimljivo je da je ponovno interesovanje za Bovova dela u Francuskoj inicirao jedan Austrijanac. Do romana Moji prijatelji nekako dolazi Peter Handke, koji je prevodi na nemački i objavljuje u Zurkampu 1981. godine. Upravo će oživljavanje Bova u germanofonoj sredini ponovo zainteresovati i Francuze za dela zaboravljenog autora.

ČITAJTE  Poslednja noć na plaži Tremor: Kada noćne more postanu stvarnost

Ubrzo na francuskom jeziku počinju da se nižu Bovova sabrana dela, kritička izdanja i biografije, a nedavno je i Službeni glasnik, u prevodu (i sa odličnim pogovorom) Bojana Savića Ostojića, objavio i srpsko izdanje knjige Moji prijatelji. Ovo je lepa prilika da se i naša publika upozna sa verovatno najboljim i, svakako, najzabavnijim i najduhovitijim, delom ovog , u našoj sredini, malo poznatog autora.

Piše: Milan Aranđelović


Leave a Reply

Your email address will not be published.