Teško da je iko, sem možda njegovog lekara, kod koga je retko odlazio, mogao pretpostaviti da će knjiga Džihadista iz susedstva (2014) za svoga autora, italijanskog islamologa alžirskog porekla Halida Fuada Alama (1955–2015), biti testamentarna. Preminuo je iznenada u Rimu, u vreme dok je ova knjiga prevođena na srpski jezik, samo dan posle učešća u raspravi temu „Daeš – terorizam koji hoće da bude država”, osržana 9. juna 2015. u italijanskom Parlamentu. Tom prilikom je govorio, zapravo pročitao, što obično nije činio, svoje izlaganje pognute glave, tiho i s velikim naporom, povremeno gubeći dah, na izmaku snaga… Ipak, nije želeo da propusti još jednu, pokazalo se poslednju priliku da trezveno, odgovorno i čovekoljubivo poruči Evropi da se pred erupcijom džihadističkog terorizma ne smeju zatvarati oči, davati stereotipna, zavaravajuća objašnjenja i primenjivati uobičajene protivmere, jer reč je o nečemu što se, kao neviđena metastaza, rađa iz duboke krize islamskog, ali i neislamskog, mahom posthrišćanskog sveta Zapada. Iz „usamljenosti Zapada”, kako je i glasio naslov jedne njegove zapažene prethodne knjige (2006). Za Alama, sve je počelo rušenjem Berlinskog zida, krizom velikih ideologija i krajem kolektivnih utopija… Ukazao je u Rimu i na to da je džihadizam svojevrsna istorijska sublimacija za sve one koji proživljavaju krizu identiteta, kako na individualnom, tako i na kolektivnom nivou, od zapadnjaka zapalih u bezidejnu prazninu globalizovanih, otuđenih društava, preko suštinski neintegrisanih mladih muslimana po predgrađima, ali i u sasvim pristojnim kvartovima evropskih prestonica, do degradiranih vojnika i oficira Sadamove armije, potomaka sirijske Muslimanske braće pobijene u Hami, alžirskih Kabilaca i saharskih Tuarega, odavno osujećene, a odskora probuđene berberske samosvesti… Pokupio je zatim svoje papire, povukao se u skromnu hotelsku sobu blizu stanice Termini i… umro, odbivši, kao i toliko puta pre toga, lekarsku pomoć.

Alam je imao još mnogo toga da kaže i uradi, ali ono što je uspeo, kroz neumorno i nesmireno revnovanje, da podari svojim studentima i najširoj javnosti, dragocen je putokaz koji, međutim, nije lako slediti, kao što ni samom Halidu Fuadu Alamu nije bilo lako da ide svojim odabranim, ili suđenim putem od detinjstva proživljenog između rodnog Alžira i susednog Maroka, preko studija u Francuskoj, pa katedri mnogih evropskih fakulteta i političkog angažovanja na italijanskoj levici, do Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Trstu, gde se 1994. godine akademski skrasio i predavao Sociologiju islamskog sveta i Istoriju i institucije muslimanskih zemalja. Gostovao je i na drugim univerzitetima širom Evrope, bio rado viđen učesnik naučnih simpozijuma i omiljeni animator okruglih stolova, javnih tribina i debatnih klubova, pisao kolumne i komentare za Republiku, Avenire, Pikolo, Stampu, Sole 24 Ore…, uvek zapaženo sudelovao u televizijskim emisijama, u italijanskoj javnosti doživljavan kao najpouzdaniji, ali i najpošteniji tumač zbivanja u arapskom i islamskom svetu, koji sa svojim sagovornicima nije delio samo saznanja do kojih je u istraživanjima došao, već i nedoumice koje su ga saletale i razapinjale. Premda je lično duboko proživljavao rascep između svog arapsko-islamskog porekla i evropske kulturne paradigme, jer je i jednome i drugome autentično i celinom bića intelektualno i emotivno pripadao, Alam izlaz nikada nije tražio u suprotstavljanju ovih dveju egzistencijalnih dimenzija, već je istrajno težio njihovom usklađivanju i pomirenju. Tako je pristupao i velikim, gorućim temama onoga što su neki pojednostavljeno, linijom manjeg otpora skloni krstiti „sudarom civilizacija”, tom olako prihvaćenom, a uglavnom nepotpuno shvaćenom Hantingtinovom etiketom. Bio je, prema oproštajnim rečima Paola Branke, poznatog italijanskog islamologa i kolege s kojim je godinama uspešno sarađivao, toliko potreban „smireni glas sred opšte halabuke”. A iznutra je bio sve samo ne miran, u njemu je stalno ključalo, žurio je, razbarušen, razdrljen i vazda u kašnjenju, da što više vidi, čuje, proputuje, pročita i propusti kroz svoju mnogostranu i zahtevnu analitičku prizmu, a sve sa snažnom željom da prvo sebi, a zatim i drugima protumači šta se i zašto sve to zlo i naopako zbiva u islamskom svetu i u odnosu između muslimana i nemuslimana ili, kako je uobičajeno reći, Islama i Zapada. Nije ga zanimala samo uznemirujuća pojavnost, već prvenstveno fenomenologija ovog epohalnog varničenja koje preti da preraste u teško ugasivi požar biblijskih razmera. Malo je islamologa, sociologa i politikologa koji su razumevanju te složene fenomenologije dali doprinos kakav je svojim pronicljivim esejima, studijama i knjigama u građevinu našeg znanja ugradio Halid Fuad Alam. Alam nije pisao o ratovima, već je pokušavao da dokuči šta ih izaziva, u čemu je, naročito tokom poslednjih godina, podsticajnu podršku nalazio u liku pariskog prijatelja Didijea Močana, političara i publiciste, socijaliste bliskog Žan-Pjeru Ševenmanu, koji je u svojoj kritičkoj knjizi o atlantizmu zapisao da su „ratovi akušeri istorije, ali da je oni ne rađaju” (D. Motchane, Un atlantisme à la charentaise, Paris, 1992; 208).

Čitav Alamov život, od najranije mladosti, bio je obeležen kretanjem između njegove ljubavi za lepotu, umetnost i čari postojanja, s jedne strane, i suočavanja sa zlom, nasiljem i ideološkim lažima s druge. Kratak vek njegove prve mladalačke ljubavi okonačan je samoubistvom iz očajanja pred nerazumljivim nasiljem… Voleo je Baha i Ravela, koje je slušao i u pustinji, kao i setnu andaluzijsku muziku, uz čije je zvuke, uglavnom noću, poput velikog istoričara Žaka le Gofa, kad svi zvuci uminu i duhovi se bude, razmišljao i pisao u organizovanom neredu svog tršćanskom doma, gde su, po sećanjima njegovih prijatelja, sve ravne površine bile krcate kulama od knjiga i raznoraznih papira. Obrazovanje mu je bilo raznovrsno i široko, eruditsko, ali on njime nije paradirao, već je, ne pripadajući nijednoj određenoj teorijskoj školi, po potrebi i nadahnuću citirao filozofe, pesnike, naučnike i mistike, kao i ispovesti i svedočenja takozvanih običnih ljudi, pravih malih protagonista velike istorije. Uvek je bio uronjen u život čiji je smisao odgonetao. Prema sopstvenom kazivanju u knjizi Objasniti islam legistima (2011) , čovek ne bira kojim će mu putem krenuti životna staza. Sudbina je kao slepa kamila, kaže arapska izreka, pa je tako i dvadesetogodišnjak Alam, koji se u Oranu kolebao između diplomatije i muzike, jednim šokantnim činom verskog nasilja bio pometen i usmeren ka izučavanju islama. Tokom sukoba između islamistički i sekularno opredeljenih studenata jedna njegova koleginica polivena je nagrizajućom kiselinom, što je na Alama ostavilo izuzetno mučan utisak. Otkud i dokle nasilje u ime islama koji je za njega i za njegovu porodicu predstavljao nešto sasvim drugo i podrazumevao univerzalnu ljudskost, a nikako ostrašćenu isključivost? Poželeo je da pronikne u suštinu odnosa između nebeske religije i njenog ovozemaljskog ispoljavanja, između dogme i života, pa se uputio u Francusku, na studije islamologije. Imao je sreću da mu profesor bude zemljak, Alžirac Mohamed Arkun (1928–2010), jedan od najuglednijih islamologa, ali i najoriginalnijih islamskih mislilaca XX veka, zagovornik tzv. „primenjene islamologije”. Arkunove težnje da se u islamu pronađu pretpostavke jednog specifičnog humanizma i da se Kuran počne čitati i tumačiti u skladu s duhom i potrebama novih vremena, zauvek su osvojile i obeležile Alama, koji ih je spremno i trajno usvojio. Svoj islamološki kredo najsažetije je formulisao u netom pomenutoj knjizi namenjenoj italijanskim, i ne samo italijanskim islamofobima: „Baveći se svih ovih godina kritičkom analizom filozofije i istorije islamske civilizacije, shvatio sam da moja perspektiva nije samo intelektualna i da ove studije za mene imaju dvostruki smisao. Prvi je želja da se islamskom svetu vrati samorazumljivost, tom svetu sačinjenom od mladića i devojaka koji gotovo uopšte ne poznaju sopstvenu kulturu i, ne raspolažući instrumentima kritičkog promišljanja, često bivaju zaslepljeni ideologijama, nisu svesni svog identiteta i lutaju između svetova koji ih odbacuju. Drugi sloj smisla proizlazi iz toga što sam kroz sve ove strašne godine naučio šta su opasnost i strah; naučio sam da čoveku ono što napiše može promeniti tok života, ali da u tome nema izbora, jer nema ničeg uzvišenijeg od slobode, dok su istovremeno odjeci te reči – na arapskom hurijja – udavljeni i potopljeni u moru koje se prostire između dveju mediteranskih obala.” (L’islam spiegato ai leghisti, Milano, 2011; 77). Alam se celinom svog neumornog javnog i pedagoškog angažovanja, a i kroz mnogobrojne oglede, studije i knjige koje je ispisao, posvećivao misiji kulturnog osvešćivanja muslimana, naročito onih mladih, ubeđen da je ispranost njihovih umova i srca i gubljenje kontakta s visokim vrednostima klasične (arapsko)islamske kulture glavni razlog identiteske praznine koja ih opterećuje i čini podložnim zovu i sračunatoj indoktrinaciji ekstremističkog fundamentalizma i okrutnog, ali sistematičnog džihadizma. U knjizi Imati dvadeset godina u Tunisu i u Kairu (2013), posvećenoj socijalno-psihološkom dijagnostikovanju etiologije sindroma tzv. Arapskog proleća, napisao je, pored ostalog: „Biti danas dvadesetogodišnjak u Tunisu ili u Kairu drugačije je nego u Parizu, Rimu ili Njujorku. Iako tehnologije, prelazeći granice, ujedinjuju društva, ipak ostaju istorijske, socijalne i antropološke okolnosti koje jednom mladiću ili devojci u Tunisu ili Kairu put ka slobodi i demokratiji čine složenim, teškim i punim zamki”. Osnovni, inherentni problem savremenog globalnog islama Alam je video upravo u tome što je on za svoje mlade sledbenika preskromnog verskog obrazovanja, kojima su ekran monitora i internet postali virtuelna džamija, prestao biti tradicionalna, ali i živa kultura, koja ih je jedina mogla (sa)čuvati od potonuća u alterantivu isključivosti i mržnje. U značajnom intervjuu datom italijanskoj pesnikinji Antoneti Karabs (januara 2015) Alam je aksiomatski konstatovao da smrt kulture vodi u kulturu smrti. Nije li to i njegova testamentarna poruka i pouka, analitički i problemski razrađena u ovoj knjizi o fenomenu komšijskog džihadizma u Evropi?

Alam se veoma radovao srpskom izdanju svoje knjige, za koje je nameravao da pripremi poseban predgovor. Umesto toga, sudbina je potpisniku ovih redova dodelila da za knjigu svog kolege i prijatelja napiše pogovor. Fuad nikako ne bi voleo da on bude shvaćen kao nekrolog, već kao poziv na čitanje, na nastavak dijaloga… A on je zaista imao, ima i imaće šta da nam kaže.

Autor: Darko Tanasković

Comments

comments

Related Posts