Čini mi se da su ovo vremena kada se olako pravi kompromis sa talentom i umetnošću, i da kompleksi vladaju rečima.Upoznao sam mnogo talentovanih mladih pisaca koji vrlo spretno barataju rečima, ali čija reč, zapravo, ne vredi ništa, jer su duboko u sebi nesigurni. Kao da ih prati tužna istina da svoju poeziju umeju da prenesu samo na papir, što je prilično ograničavajuće, a po zdravlje i štetno. Rađaju se frustracije koje prividno donose određene poene. Jer zapravo što se više pretvaraš da si osobenjak, sve si manje osobenjak, a što si manje osobenjak fokus se sa umetnosti prenosi na nagrade, uticajne izdavače, aplauze, ugled među gomilom uokvirenih od kojih se bezuspešno ograđuješ. To sve donosi nove frustracije i tako u krug.
Međutim, postoji umetnost i van umetnosti, jer su njene forme beskonačne, pa ona često izranja na način na koji se najmanje očekuje. Ova kratka priča će ispratiti osnove džudoa, i njegovog tvorca, jednog mladog japanskog studenta književnosti, koji odudara od svega pomenutog, a suštinski je povezan koliko sa sportom toliko i sa filozofijom, umetnošću i kulturnim nasleđem Japana. On je jak kontrast mnogome što nas danas izrazito definiše.
džigoro kanoDžudo je borilačka veština nastala krajem devetnaestog veka. To je kovanica dve reči i znači miran put, put mirnoće, ili nežni put, što je već usmerava i ka nekim drugim vrednostima, nesvakidašnjim za pristup koji se neguje prema sportu kod nas. U tom smislu, to nije izuzetak što se tiče drugih istočnjačkih veština, ali je posebna po tome što je prva među njima koja je postala olimpijski sport. Sastoji se od tehnika bacanja, poluga i gušenja, ali ono što je u ovom slučaju mnogo zanimljivije jeste da je njen tvorac, Džigoro Kano, bio student književnosti, kao i to da sam sport više lični na poeziju nego na borbu, mada jeste i jedno i drugo. Njegova priča počinje prepoznatljivim scenarijom mnogih koji su pravili uspehe u borenjima. Kao mlad bio je veoma slabog zdravlja i krhke građe, a onda je ušao u svet treninga i učenja tehnika koje mogu da mu pomognu u samoodbrani. Pravu revoluciju će napraviti kada počne da se bavi i pitanjima svoje duše, intenzivno se posvetivši književnosti, prvenstveno poeziji, što je prema biografskim podacima bilo negde za vreme studija. Kao intelektualac iz građanske porodice, bez samurajske prošlosti, imao je problema prilikom pronalaženja majstora kod koga bi počeo da uči borilačke veštine. U to vreme su se treninzi održavali u strogo zatvorenim krugovima, ali je on zbog svoje velike upornosti ipak uspeo da pronađe svoje mesto.
Posle četiri godine treninga prevazilazi svoje učitelje, i želi da u sport uvede aspekte duhovnosti, filozofije, umetnosti i poezije, ukrštajući ih sa najbolji tehnikama iz ratničke tradicije svog naroda. Nove tehnike je birao temeljno, dobro poznajući biomehaniku, uz ambiciju da svaka od njih može da se prilagodi različitim senzibilitetima boraca. Time, u osnovi, džudo počinje da se gradi na temeljima pesničke iluzije. Borba dobija harmoniju, a bacanja mogu da se izvedu jedino mobilizacijom svih kreativnih potencijala u samo jednom trenutku najveće inspiracije borca. Svaka tehnika je izgrađena tako da ima svoj uvod i preokret, i od hiljadu bacanja izvedenih po istoj šemi nijedno neće biti identično sa nekim drugim. Džudo je sport koji se misli i oseća. Polaznici njegove škole se bave filozofijom isto koliko i treningom, razvijaju osećaj za ritam, a slobodno vreme provode čitajući. Uskoro oni odlaze u razne krajeve sveta, u misiju širenja ovakvog načina treninga.
Džigoro Kano stvari određuje krajnje životnim i jezgrovitim objašnjenima. Pojam neprijatelj menja pojmom protivnik, a u borbu je uveo i sledeći princip: Nije neophodno povrediti protivnika da bi ga pobedio. Takođe svoje osnovne principe života i borbe određivao je na sledeći način: Ne suprotstavljati snagu protiv snage, nego popustiti da bi se pobedilo. Povuci kada te protivnik gura i gurni kada te protivnik povuče. Protivnik se izbacuje iz ravnoteže i time lomi njegova snaga. Tada se bez napora primenjuju uvežbane tehnike. Težio je da sa minimumom snage postigne maksimum efikasnosti.
Gotovo isti pristup može se sresti kod Sun Cua, gde on kaže da Spretni ratnici pobeđuju silom zamaha ne trošeći sopstvenu snagu, a to je jedan od osnovnih principa Kanovog sporta. Njegova najveća genijalnost u stvaranju nove ideje sadržana je u tome da iz svega prethodnog uzme najbolje i uklopi u harmoničnu celinu.
Naglašavajući duhovno uzrastanje u nadsituaciji kao što je borba, govorio je: Čovek koji je na vrhuncu uspeha, i čovek koji je doživeo neuspeh su u potpuno istom položaju. Obojica moraju da odluče šta dalje. I ovom krilaticom je gotovo preslikao Sun Cua: Dobit i šteta su u uzajamnom odnosu, i zato ih prosvetljen čovek uvek podjednako uzima u obzir. Prema ugledu koji je stekao u svetu i tekstovima koji su pisani o njemu, sigurno je da se radi o neuobičajenom čoveku velikih intelektualnih kapaciteta. To pišem iz razloga što je praktično ceo njegov rad sagrađen na umetničkim i religijskim knjigama iz najrazličitijih epoha. Dobro je poznavao istoriju, japansku poeziju, pa čak unosi u džudo i elemente hrišćanske, starogrčke i egipatske misli. Pronalazio je praistorijske crteže borbi i analizirao ih. Pisao je poeziju koja, koliko sam upoznat, nije prevođena na srpski jezik.
O njegovim hobijima se ne zna gotovo ništa, osim što možemo primetiti da mu je ceo život bio hobi. Retko je u javnosti govorio o džudou, a da uz njega nije pomenuo i reč umetnost. Bavio se igrom, dušom, duhom, telom, mislima, vaspitanjem, filozofijom, uvek težeći za većom samospoznajom i bržim okidačem stvaralačkog trenutka. Govorio je da učenje jedne osobe pune vrlina može imati uticaja na mnoge, ono što dobro nauči jedna generacija može se preneti na sto drugih.
Džigoro kano je prevazišao strah od vremena, koji nas tera da budemo sebični i neiskreni prema svom delu i svojim bližnjima. Izbegavši taj veliki usud uplašenog i nesigurnog čoveka odudarao bi i od savremenih stvaraoca koji svojim sebičlukom i neiskrenošću traže i brane pravo da vide makar mrvicu uspeha i tako, za kratko, obmanu sebe da su bar nešto u životu napravili. Džigoro Kano može da bude dobar primer, ili dobra bajka, što svakako nije poenta ovde napisanog. Student književnosti, pesnik i borac, stvara popularan olimpijski sport, ostavljajući ogroman trag, prvenstveno u kulturi svog naroda. I što je možda najvažnije, svojom višeslojnom lirskom ličnošću nije pravio kompromise sa svojom umetnošću.
Autor: Novak Đukić
Izvor: Glif
