U romanu Dva gospodina na obali, sasvim različiti, Vinston Čerčil i Čarli Čaplin udružuju snage da bi se suprotstavili suicidnim mislima i Adolfu Hitleru.
Mihael Kelmajer koristi kvazi-dokumentaristički pristup da nam u romanu Dva gospodina na obali ispriča priču o dvojici sasvim različitih velikana koji su obeležili dvadeseti vek kao i o bolesti koje su ostavile ožiljke na njihovim životima i vremenu u kome su živeli.
Jedan gospodin je Vinston Čerčil, a drugi je Čarli Čaplin.
Ko bi rekao da njih dvojicu može, osim ostrva na kome su bili rođeni, bilo šta drugo da poveže.
Prvi je bio beskrupulozni političar, potekao iz višeg staleža, a drugi glumac, komičar, rođen na samom dnu društvene lestvice. 
Mihael Kelmajer je primetio da su obojica bila primorana da se bore sa depresijom (crnim psom, kako je Vinston Čerčil nadeva u romanu) kao i nacizmom, tom bolešću koja je u prošlom veku odnela na milione života, i gospodinom Hitlerom (Čiji nadimak nije bio pas, već Vuk. U Ukrajini su ga zvali Vukodlakom.) kao njegovim zaštitnim likom.
Čerčil i Čaplin se, sasvim slučajno, upoznaju na jednoj mondenskoj holivudskoj zabavi na koju ni jedan ni drugi zapravo nisu ni želeli da odu.
Čerčil nepogrešivo prepoznaje depresivno stanje u kome su u tom trenutku nalazio Čaplin i predlaže mu da prošetaju plažom koja se nalazila ispred kuće na kojoj se održavala zabava.
Tokom šetnje oni (uprkos fizičkim, političkim, ideološkim, socijalnim i svim drugim razlikama koje ih dele) spoznaju čvrstu empatiju između sebe kao i da su “…delili Ničeovo mišljenje da je pomisao na samoubistvo jako sredstvo utehe, uz pomoću kojeg su neki preživeli mnoge teške noći…“. 
Bilo je to proleće 1927. godine kada su se dogovorili da kada god neko od njih dvojice upadne u tešku depresiju zbog koje poželi da se ubije pozove onog drugog da bi mu bio uteha.
Tako počinje knjiga.
Kelmajer koristi korespodenciju između naratorovog oca i Vilijama Nota, najpoverljivijeg ličnog sekretara najvećeg premijera, kao svoj izvor za knjigu. Naratorov otac je i sam susreo Čerčila i Čaplina kada je kao dečak pohađao školu za klovnove. Tada je veliki Čarli Čaplin održao javni čas iz komedije, kome je anonimno prisustvovao i Vinston Čerčil koji je u to doba sa porodicom obilazio nemačku provinciju.
Tokom godina Čerčil i Čaplin se susreću u Los Anđelesu, Njujorku, Londonu, Bijaricu…
Oni nekada pričaju, nekada samo ćute sa međusobnim razumevanjem. Nekada je dovoljno da jedan drugome stave ruku na rame da bi sve, ne prošlo, ali bilo lakše pregurati.
I jedan i drugi, zajedno sa borbom protiv depresije, započinju i rat protiv Hitlera i nadolazećeg nacizma. Svako na svoj način. Čerčil vatrenim govorima u parlamentu i vojnim akcijama, a Čarli Čaplin komedijom i svojim filmom Veliki Diktator u kome ismeva… hm… Velikog Diktatora.
Roman Dva gospodina na obali je prožet duhovitim opaskama (kada, na primer, Čerčil i Čaplin saznaju da i Hitlera muče samoubilačke misli oni jednostavno kažu „Ne možemo, nažalost, da biramo članove svog kluba.“), političkom i filmskom istorijom (ne previše, već sasvim dovoljno), inteligentnim dijalozima, zanimljivim idejama…
Ovo nije knjiga o depresiji. U njoj nećete naći recept i lek za nju u vidu velikih pozitivnih misli. Takođe ovo nije politička priča.
Ovo je roman o dva, ponekad veoma tužna, čoveka koji su želeli da žive na svoj način i borili se za taj život kako su znali i umeli.
Piše: Milan Aranđelović
