Pisati na granici žanrovske književnosti, a opet se po svaku cenu potruditi da knjiga ne bude žanrovska, rizičan je posao. Pisac u tom slučaju najčešće izneverava i čitaoce i kritičare. Čitaoce zato što im pod maskom nekog trilera, detektivskog romana, fantazije ili čiklita prodaje nešto što ne odgovara na potrebe čitalačke grupe kojoj se obraća. Kritičara zato što kao ozbiljnu književnost pokušava da predstavi niz žanrovskih konvencija. Sa druge strane, treba primetiti da su neki od najvećih pisaca kao tloctrt svojih romana redovno uzimali konvencije žanrovksih romana. Dovoljno je navesti Dostojevskog i Nabokova. Zbog čega su to činili? Klasičan roman, koji opisuje život junaka završavao se ili smrću ili venčanjem (i u retkim, ali dragocenim izuzecima povratkom kući). Čitalac je u tom slučaju zainteresovan da sazna celu priču o junaku. Naravno, ne treba napominjati da su i ovde često u pitanju sasvim utvrđani žanrovi puni konvencija. Međutim, sa pojavom romana čija radnja traje nekoliko dana ili meseci, javlja se problem kako zainteresovati čitaoca da okrene narednu stranicu. On vidi samo isečak iz junakovog života. Elementi žanrovske književnosti koji se unose u roman obezbeđuju motor koji nagoni čitaoca da dođe do kraja romana. U slučaju detektivskog romana, to je najčešće neka tajna, u slučaju ljubavnog trougla znatiželja ko će sa kim završiti i slično. Ovakvi elementi, samo po sebi deluju trivijalno, međutim uspešnom umetničkom obradom oni su u stanju da daju umetničkoj prozi onu dozu intrigantnosti koja je potrebna da bi se knjiga dočitala. Romani se dakako ne pišu zarad intige, već radi drame, likova i sveta pripovedanja. Ali ostaviti ove bez ičega što pokreće čitaočevu radoznalost, znači napisati dosadnu knjigu.

Novi roman Duška Nedeljkovića sasvim sigurno ne spada u dosadne knjige. U četrdeset rizično kratkih poglavlja pisac uspeva da ispripoveda priču koja ni na trenutak ne gubi na napetosti. Istovremeno, ona ne ostaje ni trivijalna jer pisac vazda nalazi nove načine da oslika svoje likove, uvodi nove elemente, prepliće motive i sl. Prvo što bi vredelo zapaziti u vezi sa ovim romanom je ne postoji znak jednakosti (tj. sličnosti) između pisca, junaka i čitaoca. Pisac kroz junaka ne izražava svoj pogled na život, svoje stavove i vrednosti i ne očekuje da čitalac te stavove prihvati. Ova distanca između pisca, junaka i čitaoca jedna je od stvari koje najviše nedostaju savremenoj srpskoj prozi. Druga, ne manje bitna karakteristika ovog romana je njegov jezik. Junaci u njemu zaista govore kako govore pripadnici tog društvenog miljea. Istina je da ponekad pisac da svojim junacima malo više elokventnosti i pozajmi neku složeniju ideju od one koja bi takvim ljudima pala na pamet, ali ta nemimetičnost paradoksalno ove likove čini ubedljivijim. Tek kada čitalac vidi da su oni sposobniji i za dublja shvatanja, da nisu moralni invalidi, shvata njihovu surovost i uopšte način života kojim žive. U skladu sa jezikom je i ponašanje likova. Možda najneočekovanija ali sasvim psihološki opravdana scena je ona u kojoj Ivan pošto ceo dan provede sa lekarima proveravajući ozbiljnost majčinog raka, udari glavom lekara koji mu saopšti najgoru vest. Likovi se uspešno slikaju i za vreme nekih radnji koje se obično ne spominju u knjigama. Takva je recimo scena u kojoj se Ivan nalazi u klozetu. Bitno je primetiti da u ovoj sceni nama ničega vulgarnog (mada Ivan pokušava da pljune mlaz svoje pišaće). Zbog čega to nije vulgarno? U umetnosti je vulgarno ono što je nefunkcionalno, bez čega se može, bez čega se ne gubi ništa. Ovaj mali intimni ritual daje sliku junaka onakvog kakav sam sebe vidi. Pred drugim likovima on može staviti masku, biti ovakav ili onkav, ovo je on za samoga sebe, njegovo viđenje sebe. To zapravo njega prikazuje kao prilično dosledan lik, što izaziva simpatije. Nedeljkovićeva namera, dakle nije bila da predstavi negativnog junaka, junaka koga volimo da mrzimo.

Zajedno sa jezikom, načinom života, navikama u romanu je osavremenjeno i ono što čini pokosnku snagu radnoga dana – biznis i komunikacija. Prošle godine su Beograđanke Igora Marojevića i PR Aleksandra Ilića ozbiljno unele u srpsku prozu tematiku modernih poslova i Interneta. Novakovićev roman ne zaostaje za njima po upotrebi i jednog i drugog za potrebe stvaranja zapleta i oslikavanja likova. Može se reći da dodaje i jednu novinu, koja je u skladu sa bržim ritmom njegovog romana. I poslovi i komunikacija u ovom romanu uvek u poluimprovizovani, junak je stalno u stisci sa vremenom. U tom smislu, dok prethodne dve knjige više bacaju svetlo na teksobu savremenog života, ovaj više slika njegovu frenetičnost.

Najzamimljivija stvar i ona koja ovome romanu daje najveći umetnički potencijal, koji nažalost nije do kraja iskorišćen, je poigravanje sa dvojincima. Radnja romana se vezuje pre svega za četiri lika. Dva najbolja prijatelja i njihove devojke. Prijatelji su toliko slični da ih slobodno možemo zamenjivati kako želimo. Glavni junak, Ivan, istina tvrdi da je zgodniji, ali na kraju obe njegove devojke završe sa Bugijem. Obojica imaju neke straše tajne iz prošlosti. Obojica su prevaranti. Sposobni, spremni na sve. Što se devojaka tiče i kod njih postoje sličnosti. Obe su dominantne ženke. Jedna je zubarka koja uživa u bolu pacijenata, druga je posle dugotrajnog lezbejskog iskustva i jednog silovanja počela da upražnjava seks sa inferiornim muškarcima. Obe zapravo traže alfa mužjaka, onakvog kakvog Ivan sebe vidi. Prva devojka, Maša, je stara Ivanova ljubav koju on iz nekog egzibicionističkog poriva upozna sa najboljim prijateljem pa se posle pokaje kada sa njima sve krene kako treba. Druga, Tamara, takođe će napustiti Ivana i otići sa Bigijem pred kraj romana. Ove paralele same po sebi ne znače ništa, međutim stvari postaju zanimljivije kada počnu da se uvode nekakve slučajne podudarnosti. Na kraju jednog poglavlja Tamara razmišlja o tome kako bi joj fen mogao upasni u kadu i ubiti je. Na kraju sledećeg to se dogodilo Maši. Istovremeno, Maša je pre nego je ubijena udarena u grudi. Bugi kaže da je to uradio. A nekoliko poglavlja ranije Ivan je glavom udario lekara. Na taj način se stvara određeni obrazac ponašanja, čak određeni sudbinski put koji određuje junake. Istovremeno, ovo zamešateljstvo sa dvojnicima služi da ukloni očigledne tragove, da prevari čitaoca koji podudarnosti više ne vidi kao putokaze – pošto će se kasnije saznati da je Ivan ubio Mašu.

Nažalost, potencijal ovog dvojništva nije izveden do kraja. Već na dvadesetak strana pre kraja romana čitaocu će biti jasno da pisac nema dovoljno prostora da adekvatno završi priču, da do kraja iscrpi njene mogućnosti. Umesto toga sledi mlaka scena Ivanove pogibije. Tamara završava sa Bugijem i rađa Ivanovo dete, kao za neku osvetu, mada svet romana izgleda toliko daleko od tradicionalnih vrednosti da to čije je dete teško da može imati bilo kakvog značaja.

Uprokos tome, ni ovih nekoliko posledenjih stranica ne narušavaju celinu romana koji od početka do kraja uspeva i da uzbudi i da zabavi čitaoca.

Autor: Nikola Živanović

Comments

comments

Related Posts