U svojim romanim baviš se hronikom urbanog Beograda. Mnogi tvrde da taj Beograd nestaje. Da li deliš ovo mišljenje ili misliš da je to samo pseudourbano prenemaganje?

Obično na konstatacije o nestajanju Beograda odreagujem smehom. Voleo bih da mi oni koji mu priželjkuju nestanak objasne šta to tačno znači. Kapiram da ne misle na arhitektonski nestanak, a ovaj duhovni u kome mi živimo i kreiramo mu kultur-model očigledno nisu videli, ne znaju mogućnosti života u gradu, niti su saučestvovali u životu zajedno sa nama. Beograd će nadživeti sve nas. Na vodi ili bez nje. S vremena na vreme se nasele u njega ljudi koji ne znaju da žive po gradskim pravilima, ali vremenom i oni prestanu da nameću nasleđeno vaspitanje pa se uklope u život megalopolisa. Mislim, iskreno, da je to vapaj nezrelih kvazi intelektualaca koji su nam zašli iza leđa, iskoristili našu komotnost, i spustili celokupno društvo na niži level u kome oni dobro plivaju. Ali, avaj. Mi smo pravljeni od industrijskog čelika, odavno pržimo krila pod svetlima Beograda. Beograd je prepoznao novo nastalu situaciju. Ljudi se opet vraćaju gradskom modelu života kroz, sada već, brojne nezavisne kulturne centre, online druženje i poslovanje, masovno se sluša neka dobra muzika. Druga bitna stvar, ako ne i najbitnija, Beograd je bezbedan grad. Nema mesta na planeti po kome se ja bezbedno šetam noću. Ovde, da. I nikada nisam doživeo ni najmanju neprijatnost.

Da li dok pišeš ulepšavaš stvarnost?

Ne verujem. Čak je možda i uružnjujem. Pisci traže inspiraciju na margini, među polupanim ljudima. Ja sam ceo život proveo sa takvima, pa mi je to nekako normalno. Ne sedim u ćošku, ne grizem nokte, ne plašim se života. Tako da nemam ja taj trip da uberđujem sebe da je sve u redu. Ne hrabrim sebe da izađem iz kuće na bombe kojima nas gađaju tabloidi. Nemam frku da ću da uletim u okršaj partizana i četnika, niti Delija i Grobara. Moj život je lep, tako da ako neko pomisli da ja ulepšavam stvarnost, ja to zaista ne radim. To je moj život.

Dok čovek čita tvoje romane oseća opuštenost i ležernost Ipak, tvoj poslednji roman “Rođeni zli” je drugačiji. Čini se da si sazreo kao pisac. Da li se i tebi to čini ili su ti sve knjige, što bi rekle estradne umetnice, kao deca, pa ih voliš ih podjednako?

Uvek najviše volim najmlađe dete. To je nekako logično. “Rođeni zli” je kompleksniji roman od prethodnih. Ja sam pisanju pristupio strpljivije. Gradio sam danonoćno priču i likove, ostavio sam srce na terenu. Mislim da nisam slagao čitaoce, poput mnogih, kada mi je objavljen ovaj roman. On je to zaslužio i niko me ne hvali radi PR, nego zbog dobrog romana. Problem naše main stream književne scene je protekcija, nedostatak kvalitetnih kritičara, i navodno bitni ljudi koji po promocijama hvale romane koje nisu pročitali. I onda se i publika zarotira na pogrešnu stranu. Mislio sam da je književnost imuna na to, ali slutim da će nam se desiti hrvatski scenario gde je prodaja knjiga domaćih pisaca doživela svojevrsni udes u poslednjih par godina. Čitaoci kažnjavaju izdavače, zbog loših romana koje su objavljivali.

Po meni je druga bitna stvar vezana za ovaj roman ta da se „Rođeni zli“ uključuje u pokret po imenu digitalni realizam – koji je u drugoj polovini prošle godine ustanovljen zbirkom priča „Beograđanke“, Igora Marojevića i romanom „PR“, Aleksandra Ilića – a koji je već izvezen u Makedoniju prevodima ovih knjiga i koji se prevodi i dalje po regionu i šire, pa se nadam da može da postane opštiji brend. To ne bi bilo nikakvo čudo, s obzirom da digitalni realizam daje poetički odgovor na, po meni, ključnu situaciju savremenog čoveka koja zahteva adekvatan poetički odgovor, a koji je još uvek redak i na nivou svetske književnosti. Obraditi digitalnost i internet kao punopravan element savremenog sveta i svakodnevice, kao i njegovo više nego bitno proširenje u komunikacijskom sektoru. Odavno sam osećao potrebu da to učinim a možda je činjenica da su “Rođeni zli” nastajali u trenucima kada i dvojica kolega potpisuju svoje nove knjige sličnih senzibiliteta i da to radimo nezavisno jedan od drugog, dokaz toga kakav učinak na nas ima duh vremena.

Šta je najveća promena u životu čoveka kada postane pisac bestselera koji je mesecima na vrhu top liste čitanosti?

Ništa, apsolutno ništa. Slagao bih da kažem da ne uživam u medijskoj pažnji, ali u mom slučaju je sve toliko transparentno, da već svi znaju da sam u fazonu deca, žena, kuče. Da samo tražim momenat nepažnje ljudi koji me angažuju na raznoraznim poslovima i furnem negde preko granice. Meni je nebitno da li je destinacija Temišvar ili Kuba, bitno mi je samo da osetim da mi se telo kreće. Ja sam uvek bio neposredan u komunikaciji s ljudima, bio popularan ili ne. Lično mi je bitno da sam našao mir i lišio dileme da li da nastavim dalje da pišem.

Da li bolje pišeš kad si srećan ili kad si tužan?

Isključivo pišem kada se probudim i pijem kafu, tako da ne stignem ni da se obradujem niti rastužim. Stavim slušalice na uši i odvrnem muziku. Ako je u pitanju relaksirajući deo romana, iščitavanje napisanog, male korekcije, pasus-dva onda slušam punk. Ako treba da se petljam sa karakterima junaka ili detaljima koji traže povećanu koncetraciju onda pustim neke šabane, i fokusiram se na tekst. Oni pevaju, a ja pišem, kao u nekom paralelnom svetu. Oko podneva prestajem s tim aktivnostima i uključim se u dan i obaveze. Nikada nisam pisao uveče, cirke ili ne znam ni ja šta. U zdravom telu zdrav zmaj!

Kako se boriš protiv autocenzure, velike bolesti naše javne scene?

Ja ne obraćam pažnju na to, pošto mene niko nikada nije dirao. Laguna je moćna izdavačka kuća, koja stoji iza svojih autora, i od njih nikada nisam dobio ni najmanji signal da sam u nečemu preterao. Mislim da u pisanju fikcije još uvek nije došlo do straha, a urbani narativ sam po sebi koketira sa neprijatnim situacijama po bilo koju vlast. Ni u medijima u kojima sam radio nisam se susretao s tim. Mada kada pogledam unazad sa svim ljudima s kojima sam sarađivao to se dešavalo u vreme kada su još uvek bili hrabri. Ne znam tačno kada su svi prezupčili, ali očigledno je da je negativna selekcija među novinarima i urednicima perfektno odrađena iznutra. Sve je to kulminiralo udesom B92. Ostalo je istorija, Farma i Parovi.

Jedno vreme se radio kao stjuart. Meni omiljni roman Afrika nastao je od uspomena iz tog vremena. Od kada zarađuješ za život?

Radio sam ja u JAT-u više od dvadeset godina. Afrika je super roman, mada da sam imao više strpljenja u vreme kada sam ga pisao bio bi još bolji. Radim ja od kada sam bio dečak. Leti, od kada znam za sebe, sam radio “bilo šta” preko omladinske zadruge. Tada se veliki broj ljudi ložio na radne akcije, pa kada oni odu sa lopatama na prugu Brčko-Banovići, bilo je šljake na sve strane. I lepo smo zarađivali. Po završetku rada. malo kinte dodaju matorci i u uvek sam uspevao da budem po mesec i više dana na moru. Dok su današnje poluge vlasti klicale Titu i igrale kolo oko logorske vatre, mi smo jurili ribe i išli u Trst. Kada sam odrastao došao je radio, pa avion i evo sada je aktuelna knjiga, pisanje kolumni, scenarija.

Kako pišeš i gde?

Na lap topu u dnevnoj sobi. Preko puta mene u fotelji je pas. Gledam ja njega, gleda on mene i ćutimo. Strpljivo me sačeka da dignem ruke s tastature i povedem ga napolje. Nemam ja trip da se osamljujem po šumama i gorama, da bih napisao roman. Često sam pisao i sa decom u krilu. Nikada nemam zabeleške i ako ne uhvatim sebe u pravom trenutku, onda zaboravim šta sam hteo. Nema veze, uvek postoji institucija “sledećeg dana”.

Da li postoji neka knjiga za koju bi baš voleo da si je ti napisao?

Da, moja sledeća! Nemam problem da nekome skinem kapu ali nisam ni u fazonu da imam idole. Menja se to kod mene. Znam samo da ću zauvek voleti Majstora i Margaritu, Beli očnjak, Braću Karamazove, Kad su cvetale tikve, Andersenove bajke. Od novijih autora na mene je ostavio utisak Džonatan Frenzen.

Kada bi sada mogao da daš savet sebi iz mladosti, šta bi rekao mladom Duletu?

Ne bih ništa rekao, udario bih mu šamar. Okrenuo se i otišao da popravljam ono što je taj mladić uradio prvenstveno ne čuvajući svoje telo i verujući da su svi ljudi dobri.

Da imaš mogućnost da se vratiš u prošlost i ispraviš jednu stvar u svom životu, šta bi uradio?

Voleo bih da imam žive roditelje barem još jedan dan.

Izvor: Vodič za život

Comments

comments

Related Posts