Glavni junak romana Црно Crni Marka Mićovića je izvesni mangup od glave do pete koji je u kraju poznat pod nadimkom Crni. Istina je da i u njegovom životu nije oduvek sve teklo mangupskim tokovima. Budući mangup je na početku svoje životne odiseje bio običan šmokljanin, smotanko, vreća za primanje udaraca… Rano je ostao bez majke i odrastao uz oca u jednom lepo prigradskom radničkom naselju. Otac ga je vaspitavao kako je najbolje umeo. Obasipao je svog jednog sina ljubavlju, a naročito savetima da, po svaku cenu, izbegava sukobe i nasilje. Crni, kao dobar dečak, sluša očeve savete, a ovo ga ne čini mnogo popularnijim među školskim drugovima. Naprotiv. Čini ga odličnom metom za njihova iživljavanja i maltretiranja.

Iživljavanje se nastavlja i tokom srednje škole. Crni dobija batine i, kao dobar sin svoga oca, ćuti i trpi. Sve dok ga jednom prilikom četvorica mangupa nisu prebili, kako sam kaže, „kao vola u kupusu“. Nakon ovog incidenta odlučuje da ocu ispriča svoju životnu golgotu koju je doživljavao zbog gandijevske politike mirnog i nenasilnog otpora. Uznemireni otac ga upisuje na časove kik-boksa, ali uz uslov da ovu plemenitu veštinu batinjanja primenjuje samo u samoodbrani.

Iluzorno je očekivati da godinama mučen šmokljanin ne uzvrati udarac. I to sa kamatom, pride. Crni otkriva čari nasilja. Polako sve više i više zapostavlja školu, ali sve više i više vremena posvećuje treniranju. Kako u sportskoj sali, tako i na ulici Crni uvežbava kako da prebija ljude.

Kako to obično biva, nasilje rađa novo nasilje i u jednom trenutku ceo njegov život postaje jedan veliki ring za tuču.

Od samog početka je jasno da je Црно Crni Marka Mićovića u izdanju Čigoja štampe roman neobične forme i oblika. Kako i sam autor kaže da voli „uvek nešto malo drugačije i nesvakidašnje“ takav je i roman koji je iznedrio. A i Mićović nije baš svakidašnji pisac. Pre ovog romana, objavio je zbirku pesama, a u pripremi je i zbirka priča. Radi i kao maneken i bavi se modelingom, a po obrazovanju je strukovni inženjer industrijskog inženjerstva sa informatikom.

Mićović piše opušteno, nepretenciozno, bez ikakvih drugih ambicija osim da priča bude ispričana do kraja. Kako i stoji u tizeru ovog romana Mićović je „generalno loš pisac i nema pojma o životu…. ume samo da pozira i trenira, a uz to je i dobrovoljni davalac krvi“.

Posvećenost i upornost je ono što svakako moramo ceniti kod Mićovića. On piše, trenira, pozira i nikada neće odustati od toga.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts