Kurt Vonegat: Hokus-pokus

image001

Vonegat je rano, među prvima, prešao onu granicu zgražanja i očaja iza koje postaje jasno da samo smeh – istina, najčešće melanholičan, gorak, ili ciničan smeh – može biti kakvo-takvo oružje, ili makar lek protiv užasa raščovečene epohe progresa.

Precizan realistički okvir, kakav je onaj u koji je smeštena radnja romana Hokus-pokus, najbolje ocrtava užase sveta s kraja milenijuma, sveta koji je svojom izopačenošću nadmašio i najmračnija antiutopijska predviđanja, i u kome donedavno zastrašujuća Orvelova 1984. sve više liči na naivnu eskapističku pastoralu. Zbog toga ni u ovom romanu nema drugih pitanja do onih koja Kurt Vonegat neprekidno postavlja još od vremena svojih „palp” početaka: zbog čega je ljudima potrebno tako malo da prestanu da budu ljudi; zbog čega bez milosti ubijaju jedni druge, a svi skupa planetu na kojoj žive; hoće li još dugo rat ostati neprikosnovena, krunska metafora vaskolike apsurdnosti ljudskog života, u kome se između dva rešenja uvek bira ono u kome ima manje logike i smisla, a više mogućnosti za rušenje i ubijanje? Na sva ta pitanja Judžin Debs Hartke nemoćno sleže ramenima – nije njegovo da na njih odgovara. Važan deo odgovora ipak sluti. Naime, sve spomenute, i mnoge druge nakaznosti, postojaće dokle god bude postojala „vladajuća klasa”. Jer, vladajuća klasa vlada i čudesnom veštinom „hokus-pokusa”, bezočno licemerne, slatkorečive i smrtonosne retorike, koja s lakoćom objašnjava i opravdava Hirošimu i Vijetnam.

Fernando Sorentino: 7 razgovora s Horheom Luisom Borhesom

image003

Paradoksalno je to što dijalozi između jednog pisca i jednog novinara manje podsećaju na ispitivanje, a više na izvesnu vrstu samoposmatranja. Za onoga ko pitanja postavlja, to može biti zamoran i dosadan zadatak; za ispitanika, to je nešto poput nove avanture u kojoj vreba nešto tajno i nepredvidljivo. Fernando Sorentino poznaje moje delo – nazovimo ga tako – mnogo bolje od mene; tome doprinosi činjenica da ja određeni tekst napišem samo jednom, a on ga pročita mnogo puta, što moja dela čini manje mojim nego njegovim. Diktirajući ove reči, ne bih želeo da potcenim njegovu blagonaklonu strpljivost; koliko je samo večeri, u otvorenim razgovorima, uspeo da me odvede, kao tek onako uzgred, do potrebnih odgovora koji su kasnije i mene samog iznenađivali, a koje je on nesumnjivo i očekivao.

ČITAJTE  Brus Springstin napisao pesmu za serijal filmova o Hariju Poteru, ali…

Oko 1923. godine jedan kratkovidi i stidljivi mladić otkrio je kako su književnost i prozelitizam dve jasno razdvojene suštine; saznao je da detaljni opis bede ili bogatstva nije uvek i zanosan; shvatio je da se gramatika i efikasnost stila međusobno ne isključuju, da mašta ne otežava smišljanje priče, da navika da se čita ne smeta navici da se piše; osim toga, uvideo je da neki čitaoci uživaju u čitanju. Potom, vodeći se prirodom svoje inteligencije, šezdeset godina stvarao je stroga i raznovrsna dela: priče o grubijanima (Čovek sa ružičastog ugla), detektivske priče (Smrt i kompas), satire (Pjer Menar, autor Don Kihota), metafizička (Kružne ruševine) i estetska razmišljanja (Sujeverna etika čitaoca), književne igre (Kraj), teološke zagonetke (Tri verzije Jude)…

Fernando Sorentino, oduševljeni čitalac Borhesovih dela, sedam dana strpljivo je ispitivao pisca: nije mu uvek podilazio svojim pitanjima, jer podilaženje vodi u dosadu, a dosada u ništavilo; od ovog blagog maltretiranja, pisac se branio radije ironijom nego ozlojeđenošću. U ovoj knjizi, Borhes nam je predstavljen kao uvek drugačiji, ponekad i protivurečan. S vremena na vreme sarkastičan, samovoljan, velikodušan… Ali uvek precizan i očaravajuć.

Kazuo Išiguro: Ostaci dana

image005

Kazuo Išiguro vrhunskim književnim umećem oslikava jedan svet u nestajanju, kroz sudbinu čoveka koji u postacima dana na jedn setno melanholičan način govori o tragici života, neostvarenoj ljubavi dužnosti, dostojanstvu i odanosti.

S finom ironijom i bez trunke sarkazma, Išiguro majstorski uspeva da dočara specifičnost engleskog humora, prezir prema američkim novotarijama ili razmišljanja o odanosti i vernosti.

Zahvaljujući japanskom poreklu Išiguro je sa jasnije distance mogao da vidi i prepozna ono je najkarakterističnije i najprepoznatljivije u njegovoj novoj domovini.

Film Ostaci dana sa Emom Tompson i Entoni Hopkinsom bio je nominavan za osam Oskara. I to je jedan od retkih filmova koji je uspeo savršeno da dočara magiju pisane reči.

ČITAJTE  Evo šta sve možete da kupite na Sajmu knjiga za 100 dinara

Liel Leibovitz: Leonard Cohen: muzika, iskupljenje, život

image007

Zašto se Leonardu Cohenu, kao retko kom živom umetniku, ukazuje toliko duboko poštovanje?

Zašto se njegove pesme više od tri decenije posle objavljivanja ponovo nalaze na top-listama, koriste u brojnim filmovima i televizijskim muzičkim takmičenjima?

Zašto su njegovi vršnjaci ili odavno mrtvi ili na nekim nostalgičnim turnejama na kojima recikliraju stare hitove, dok je on i dalje na vrhuncu svojih stvaralačkih moći, sve popularniji?

Ovo su pitanja na koje knjiga Leonard Cohen – muzika, iskupljenje, život pokušava da odgovori, baveći se karijerom ovog umetnika, njegovom muzikom, verovanjima i idejama koje čitav život zastupa. Autor knjige, Liel Leibovitz, prvi je od biografa imao pristup ličnoj Cohenovoj korespondenciji. Na osnovu tih dokumenata pokušava da odgonetne nedoumice u vezi s Cohenovim počecima kada je zbog treme jedva izašao na scenu, ali je samo koju godinu kasnije jedini uspeo da umiri razularenu festivalsku gomilu na ostrvu Wight, sprečivši tako dalje izlive nasilja. Autor opisuje sve ono što je nateralo uspešnog muzičara da se povuče u dugogodišnji samonametnuti egzil u budističkom manastiru i da se još intenzivnije bavi izučavnjem duhovnih nauka vezanih za judaizam, hrišćanstvo i zen-budizam. Sve što je od Cohena stvorilo skoro proročku figuru pred kojom će ustuknutu i najveća muzička imena našeg vremena.


Leave a Reply

Your email address will not be published.