Čini se da je najbolje kada postoji vremenska distanca između događaja i nastanka umetničkih dela u kojima se ovi obrađuju. Naravno da i „na licu mesta“ mogu da nastanu dobra umetnička dela. Setimo se samo knjiga U potpalublju Vladimira Arsenijevića, Ubistvo s predumišljajem Slobodana Selenića ili filmova Tamna je noć, Kaži zašto me ostavi, Dnevnik uvreda 1993, Rane

Međutim, u svim ovim delima, osim autentičnosti koja se približava dokumentaristici, ipak ne postoji emotivna distanca, kako autora tako i  publike, i zbog toga ove kreacije pate od nedostatka promišljenosti, nekog pogleda sa daljine celokupne slike (jer te daljine još uvek nema). Marko Vidojković  je svoje najznačajnije delo napisao nekoliko godina nakon događaja koji su opisani u romanu Kandže. Vremenska distanca daje mogućnost autorima da stvore univerzalno delo koje će proći test vremena i nadživeti temu kojom se, na površini, bave i postati nadvremensko i za sva vremena.

„Ja nisam uspeo da preispitam sopstvene zablude. Zato sam vrlo upućen na njih, jedva obuzdavajući nemir,  i zato ga ostavljam da priča dok ja pišem. Imam utisak da prošlost mora da bude shvaćena.“

Vreme se ovde pokazuje, ne toliko kao resurs, koliko kao alatka za stvaranje dobrih, najboljih, dela. Dajte šansu vremenu i pomerićete planetu.

Upravo je ovo recept koji je primenio Julijan Ćokan u svom delu Pre no umre Brežnjev koju je u prevodu Miljurka Vukadinovića objavila izdavačka kuća Službeni glasnik. U pitanju je fragmentisani roman  iz 2007. godine u kome autor opisuje slike iz „normalnog“ života sovjetske epohe u Moldaviji.

Ćokan je dao istoriji i vremenu da se istutnje njegovom zemljom pre nego što je seo i opisao svakodnevni život malih ljudi u periodu pred tranziciona gibanja njegove zemlje. Utisci su se slegli, gnev, očajanje, tuga, depresija, beznađe, odsustvo životne perspektive i sve ono što je izluđivalo zarobljenike istočnog lagera, su prošli i dali šansu da se hladne glave opiše sve ono što se dešavalo u tom periodu pre no što je Brežnjev umro 1982. godine.

„Rade po inerciji, grbave od zaludne rabote. Bez obzira koliko tegliš, plate ne mrdaju – ostaju iste.“

I pre tranzicije Moldavci su živeli u bedi, ali je to bilo proglašeno državnom tajnom, te  su tek demokratija i sloboda građanima i građankama otvorili oči i dopustili im da uživaju u benefitima relanosti.

„Pisci za njega behu trutovi, neki jezičari koji govore ptičijim jezikom. Delovali su kao članovi kakve neprisutupačne, zagonetne sekte.“

Do sada smo hiljadu puta čitali velike priče o velikim i značajnim događajima u SSSR-u tokom druge polovine dvadesetog veka. Previše je radioaktivnih voda proteklo Volgom, Vislom i Dnjeprom da bi nam neke velike priče bile originalne i zanimljive. Zato je Ćokanova knjiga osveženje u tom moru „istosti“.

ČITAJTE  "U vrtu ljudoždera": Seks, laži i još seksa

Odlučivši da nam ispripoveda priču o komšiluku u jednoj od velikih blokovskih spavaonica autor nam je otkrio jedan novi svet. Priče o malim stanovima, zajedničkim prostorijama koje su se delile i koje junacima stvaraju nesanicu i pojačavaju krizu srednjeg doba, ratnim veteranima koje gađaju paradajzom, herojima Otadžbinskog rata kojima odbijaju da ukažu poštovanje, o partijskim brakovima radi napredovanja u karijeri, o ljubavi kojoj kumuje ambicija malih apartčika, kranovima koji, poput državnih sistema, padaju i ubijaju nevine prolaznike, priče o pionirima koji otkrivaju da su crveni faraoni smrtni, a neprijateljske propagandne radio-stanice zanimljive…

„Nešto se užasno dešava mladoj generaciji. Nezajažljiva je i lenja, bez ideala. Ne znate da svi tinejdžeri slušaju samo zapadnjačku muziku? Koji od njih čita Marksa ili Lenjina u slobodno vreme? U moje vreme, zbog takvog ponašanja se streljalo! Zamislite šta će se desiti s našom zemljom kada ovi mladi dezorijentisani  ljudi preuzmu kormilo!“

Roman je dat kroz niz tematski različitih, ali junacima međusobno povezanih, priča u kojima se na šarmantan i duhovit način govori o zgodama i nezgodama sovjetskih muškaraca i žena u vremenu u kome se naslućuje dolazak nečega novog i pad nečega starog.

Dodatnu autentičnost celoj priči daje i mali pionir Julijan kome autor nekoliko puta daje reč kako bi ispričao priču iz svoje/autorove perspektive. Priče pionira Julijana neodoljivo podsećaju na pionira Zorana iz knjige i filma Tito i ja u kome ideološki doktrinirani dečak polako počinje da shvata neke velike istine napisane između redova.

„Ne znaš ti šta je to patnja… U početku, govoriš sebi da imaš vremena napretek, a onda shvatiš da ništa ne možeš da promeniš, jer je prekasno. Ne znaš ti kako izgleda usamljenost i šta je to kada se odjednom suočiš s besmislom postojanja.“

Cinizam i sarkazam su jedno od glavnih Ćokanovih oružja kojima napada bizaran i, gotovo, nemoguć, svet sovjetske stvarnosti. Upravo ta bizarnost, nerealnost relanosti, čini da se Ćokanovo delo udaljava od Bulgakova i približava Harmsu. Pre no što umre Brežnjev  se i nalazi negde na tromeđi Bulgakova, Harmsa i Gorana Markovića. Veće preporuke od ove nema. Da ne spominjem činjenicu da su i naši preci, stari Jugosloveni, živeli u jednoj sličnoj Harmsovoj tvorevini i da su nam priče iz Ćokanove beležnice uspomena prilično poznate u praksi.

„Hteo bih da kažem da niko ne zna bolje od tebe šta si osetio i da niko neće govoriti u tvoje ime.“

Piše: Milan Aranđelović

ČITAJTE  Jedno đubre manje: Jedna dobra knjiga više

Leave a Reply

Your email address will not be published.