Ovde je oduvek bilo ili viška realnosti ili odsustva realnosti, što će reći – nije bilo realnosti, kaže Branko Kukić, renomirani pisac i izdavač.

Dugogodišnji izdavač časopisa “Gradac”, Kukić je jednom izjavio da je osnovni pokretač napretka, kako duhovnog tako i ekonomskog, hijerarhija vrednosti.

– Kada je reč o kulturi, ovde su stvari podeljene, kao rogovi u vreći. S jedne strane postoji neki oblik vrhunske, elitne kulture koja nastoji da stvori osnovu za jedno odvažno, tolerantno i utemeljeno društvo, društvo dijaloga i vrednosti, a s druge strane imate treš sa kojim ne možete da izađete na kraj jer se tako dobro primio i odlično napreduje da sve ono što je vredno i što ostavlja trag u vremenu kao da nije od ovoga sveta. Zato u vlasti nema ničega elitističkog na koje bi razuman čovek – a posebno mlad čovek – mogao da se osloni i ugleda. A jasno je da iz treša, dakle iz đubreta, najbolje uspeva korov. Dakle, mi živimo u obrnutoj perspektivi.

Kako vidite našu političku scenu i njene najistaknutije aktere?

– Ovde politička scena ne postoji; ovde postoji, što bi rekao Jovan Cvijić, “politička ciganija”. Tamo gde jedan čovek postavlja pitanja i istovremeno daje odgovore nije reč o sceni, nego o šatri u dva posle ponoći. Ovde je na sceni gromoglasno ćutanje: svi kukaju, a u stvari ćute. Opozicija je toliko smešna da ničemu drugom ne služi nego za zajebanciju. Pametni ljudi su digli ruke i od jednih i od drugih. Nemaju više snage ni da zaplaču nad svojom bedom i zlom sudbinom. Mladi ljudi gledaju kako da se ušaltaju u vladajuću stranku ne bi li putem muvanja i blefiranja došli do neke koristi. U stvari, njihov je ideal da postanu deo one rulje u parlamentu koja se dodvorava i uvlači jednom čoveku. Onaj poltron iz Novog Sada nam preti nekim mitingom ne znajući da će upravo njega sa nekog mitinga poći da oteraju motkama. A, u stvari, ovde bi najpametnije bilo da se zabrani svaki vid okupljanja, zbora i dogovora. Jer kako koje gudi – sve više ludi.

I, koja je ključna odlika naše realnosti?

– U Srbiji, a i u bivšoj Jugoslaviji, oduvek je problem broj jedan bio problem realnosti. Ovde je oduvek bilo ili viška realnosti ili odsustva realnosti, što će reći – nije bilo realnosti. Za vreme komunizma bilo je viška realnosti – svako je imao neko svoje “bogatstvo” i “zadovoljstvo” – tu šaku jada – koje je bilo sagrađeno na prividu (“fića”, pet ari placa, trinaesta plata, ka-15, pola loza, rad u tri smene, topli obrok, prikolicom do mora…). Posle je taj privid pojeo samog sebe. A onda dolazi odsustvo realnosti. Danas ljudi vide da nemaju posao, a moraju da plaćaju porez, da ne mogu da razviju posao, da su skupi hrana i patike za malog, da se modiraju kod Kineza… Sve to gledaju i ćute. Niti imaju ideju niti volju da bilo šta menjaju, da se bune, da pokažu da su ljudi. A redovno glasaju i to u korist svoje štete. Svi mi ovde idemo kao magarci u maglu.

Slovite za intelektualca od integriteta, u službi ste više od četiri decenije prvorazredne kulturne misije, “Vreme” vas je proglasilo ličnošću godine, dobili ste priznanje “Vitez poziva”… Šta vas motiviše? Čime se rukovodite?

– Iskreno da kažem, u nekim trenucima mi nije jasno čime se rukovodim u ovom sveopštem rusvaju. Ponekad se osećam kao somnambul koji leluja na nekom imaginarnom konopcu, a i dole i gore je praznina. Onda se odnekud pojavi neko ko ima želju da nešto sazna, pa se mi tako držimo za ruke, kao dva beskućnika, dva skitača, pa se smucamo okolo…

Jezikom književnosti u kom žanru živimo?

– Jezikom književnosti, mi živimo u ludom realizmu sa primesama komične tragedije i periodima jututunske juhahahe.

Izvor: Blic

Comments

comments

Related Posts