Branka Selaković je mlada književnica i novinarka koja piše prozu, poeziju i eseje. Iza sebe ima četiri romana, dve knjige priča i zbirku pesama. Prevođena je na engleski, makedonski, poljski, španski, nemački, indonežanski i norveški jezik.
Radila je kao profesor filozofije i logike, potom novinar Prvog programa Radio Beograda u Redakciji za kulturu i Zabavno-humorističkoj redakciji, gde je učestvovala u stvaranju emisija Neki to vole noću, Кod dva bela goluba, Dogodilo se na današnji dan, Mozaik vremena i drugih.
Zastupljena je u velikom broju časopisa, zbornika i antologija. Saradnica je regionalnog portala Al Džazira Balkans, za koji intervjuiše značajne ličnosti iz sveta kulture i umetnosti.
Dobitnica je, između ostalih, i Nagrade Miroslav Dereta za najbolji roman, Nušićeve nagrade za najbolju satiričnu priču, Nagrade Matice srpske u Crnoj Gori, kao i mnogobrojnih priznanja za poeziju na raznim pesničkim festivalima.
Nedavno je objavila zbirku priča Sinkopa. Ovo je bio povod da popričamo sa njom i saznamo šta je to što je važno u svetu književnosti i šta je to što može biti od koristi mladim autorima i autorkama.
- U srpskom jeziku reč „sinkopa“ ima četiri značenja. Koje značenje ste Vi imali na umu dajući Vašoj zbirci ovaj naziv? Jedno ili više njih?
U medicini sinkopa označava kratkotrajni gubitak svesti, a u muzici nemir. Naravno, ovo su pojednostavljena tumačenja koja sam uplela i dobila sopstveno značenje sinkopične sudbine junaka. Na koricama sam navela i svoje tumačenje – bezdah, pokrov, huk… Svaki događaj, sudbina likova je zadržavanje ili gubitak daha, a sklopljeni u knjigu, oslikavaju društvo u kojem živimo.
- Ova knjiga je nastala u okviru evropskog projekta Reading Balkans organizacije Traduki. Da li možete da nam kažete nešto više o tome?
Knjigu sam pisala dugo. Pojedine priče su nastale pre sedam, osam godina. Imala sam prilično jasan uvid u kojem smeru koračam i stoga sam odlučila da apliciram sa rukopisom u nastajanju na konkurs za književnu stipendiju, odnosno rezidenciju koju organizuje Traduki. To je divna prilika za pisce iz regiona. I samo izmeštanje iz komfora mog radnog prostora mi je bilo značajno. Kada sam pomislila da od toga neće biti ništa, jer je epidemija zatvorila granice, usledio je poziv iz Skoplja. U tom gradu provela sam mesec dana, šetala, upoznavala ljude, istraživala i pisala. Autori i autorke mogu da doznaju više na sajtu, gde se šalju potrebni podaci, a odbor-domaćini iz nekoliko gradova na Balkanu (Beograd, Skoplje, Split, Priština, Tirana…) biraju. Mislim da i u našim glasilima bude vest o početku konkursa. Moji domaćin je bio pisac Vladimir Jankovski ispred izdavačke kuće Goten Publising.
Prikaz zbirke Sinkopa možete pročitati ovde: Priče koje nam otkrivaju šta je, zaboga, ta sinkopa
- Junakinja jedne priče čita ili „čita“ Frenzenov roman „Korekcije“. Pošto su mišljenja o ovom američkom autoru veoma podeljena, ne mogu da Vas ne pitam, kakav je Vaš stav o njemu?
Ne poznajem njegov celokupan dosadašnji opus da bih imala temeljnu sliku, ali mišljenje svetske javnosti je podeljeno. Od omraženog tipa do ”Američkog Tolstoja”. Ovo poređenje meni nije blisko. Zapravo, komparacija bilo kojeg umetnika/ce sa nekim drugim mi smeta. Frenzen ”razotkriva” tajne puritanskih srednjeklasnih porodica, i meni je bilo zadovoljstvo čitati ga, posebno ”Korekcije”, ali nisam sklona glorifikovanju. No, to je već moja karakterna osobina.
- Kao osoba koja iza sebe ima romane, zbirke priča i poezije, da li možete da nam kažete šta je bilo najlakše, a šta najteže objaviti?
Mahom pišem prozu. Poezija je uvek dolazila naglo, kao klupko dlaka koje guši u grlu i jedino kroz poeziju može biti ispljunuto. Poezija je mnogo intimnija. Postoje teme o kojima ne mogu drugačije da pišem, ili mi se tako čini. Uvek sam dugo tražila izdavače i čekala. Kada sam bila mlađa i nestrpljivija, to me je užasavalo. Sada ne. Najlakše sam objavila knjige koje su dobile nagradu za rukopis, pa su te kuće koje su raspisale konkurs bile u obavezi da se knjiga što pre publikuje. Od poezije i priča izdavači zaziru.
- A šta publika najradije prihvata?
Moja poezija se najviše čitala u periodici ili ako je nekome slučajno knjiga dopala u ruke. Nisam je previše promovisala. Roman Glineni kralj još uvek privlači pažnju. To me raduje. Da bi knjiga došla do većeg broja ljudi, autori/ke kod nas se prilično namuče. Problem je medijska zatvorenost, odnosno nezainteresovanost i distribucija. Imam dobru saradnju sa bibliotekama i kulturnim centrima, stoga sam dosta putovala i u raznim mestima predstavljala svoja dela. Iskustva su odlična. Ljudi su željni kulture, ali su neretko apatični za veću angažovanost. Najviše se čitaju ”brendirani” autori. Mnoga sjajna dela prođu ”ispod radara” kritike i čitalaca. Na godišnjim listama najčitanijih knjiga u bibliotekama retki su domaći autori.
- Iako među izdavačima preovladava mišljenje da su poezija i zbirke priča nešto što nije vredno objavljivanja, Vi ne odustajete od pisanja pesama i priča?
Na polju poezije nemam previše interesovanja, ali ne kažem da neću nekada objaviti još jednu zbirku. Za sada nemam dovoljno pesama. Priče volim da čitam i da pišem. To su romani u malom, zgusnuti i bravurozni. Veština da se u nekoliko jezgrovitih rečenica opišu svetovi me facinira. I sama volim da ”gulim” rečenicu, da tragam za tim oslobođenim jezgrom.
- Od pisanja, ipak, ne može da se (pre)živi?
Za razliku od mnogih kolega i koleginica koji su iz sveta novinarstva ušli u književnost, kod mene je bilo drugačije. Prvo sam počela da se bavim umetničkim stvaranjem, objavila sam nekoliko knjiga, a potom sam postala novinarka. I plivam nekako na oba polja. Preživljava duh i plaćene su komunalije. Od prodaje knjiga, iako pojedini imaju ogromne tiraže, ne može dugoročno da se živi. Svi znaju koliko je autorski procenat mali, kao i honorari. Ne dobijaju se ni nagrade svakog meseca. Gotovo svi autori/ke imaju dodatni angažman. Neki su zaposleni u medijima, izdavačkim kućama, fakultetima…
- Šta Vam je bilo najteže na samim književnim počecima? Koji je bio najveći problem sa kojim ste se suočili? I kakva bi Vam pomoć tada dobro došla, a niste je imali?
Nisam znala ništa o drugoj strani medalje književnog sveta. Bila sam premlada, srčana, puna energije i radosti. Probleme nisam imala, ako ne računamo pokojeg izdavača koji je odbio rukopis ili me nije udostojio odgovora. Naravno, tada sam to doživljavala tragično. Da nisam počela da objavljujem u ranim dvadesetim, verovatno to sada ne bih učinila i to bi me samlelo. Mladalačko samopouzdanje i možda manjak samokritičnosti učinili su da se osmelim. Nekada mi sve to nedostaje. S godinama, što više znam, sve manje želim da se mešam sa svetom, a samokritika me kljuca neprekidno. Dobar urednik je ono što mi je nedostajalo.
- Da li možete da ponudite neki savet mladim autorima i autorkama koji tek počinju svoju književnu karijeru?
Ne volim da dajem savete i zastupam poziciju sveznajuće osobe, ali sve što sam čula ili pročitala u intervjuima i biografijama starijih umetnika i umetnica mi je značilo. Nije lako raditi bilo koji posao, ali je važno ostati dosledan sebi. Imam svoj put i idem njime kako osećam da treba. Polako, ali sigurno. Tiraži, nagrade, hvalospevi, lajkovi nisu merilo kvaliteta. Ne preskačem stepenike, ne podilazim. Biti svoj to je od najvećeg značaja. To je moj imperativ.
- Na čemu trenutno radite?
Nadam se da će epidemiološka situacija ove godine biti bolja, jer bih volela da organizujem nekoliko književnih večeri i sretnem se sa čitaocima. To su moje stalne turneje u nekoliko gradova u Srbiji i regionu. Dobila sam nagradu Matice srpske – Društvo članova u Crnoj Gori, za rukopis. Ta knjiga će se pojaviti verujem u toku godine. Ne pišem ništa konkretno, ali vratila bih se rukopisu koji sam započela odavno i čija tema mi ne daje mira, ma šta god radila.
- Koje su knjige kojima se uvek rado vraćate?
Patim od jedne neobične ”bolesti”, a to je zaboravljanje naslova knjiga i filmova. Ne pamtim ni brojeve, ali pamtim kadrove. Živo su mi u sećanju mnoge scene koje sam pročitala i kao u asocijacima povezujem upamćene događaje sa imenima onih koji su ih napisali. Imam solidnu kućnu biblioteku i često gledam u police. Vraćam se stručnoj literaturi – filozofiji. Ali ima jedna knjiga Fermin:Avanture velegradskog probisveta Sema Sevidža zbog koje sam prestala da se plašim miševa i koju sam svima poklanjala. Delo puno radosti i oporosti iz mišje perspektive o knjigama, životu, društvenim parazitima, porodici…
- Koji su domaći autori koje biste mogli da preporučite našim čitaocima i čitateljkama?
Kako ne bih nekoga zaboravila, preskočiću sve autore/ke koji još uvek stvaraju i sa kojima sarađujem. Uvek spomenem roman Došljaci Milutina Uskokovića koji je pomerio tok srpske književnosti na početku XX veka. Važno ga je pročitati, ma koliko da smo sada ”daleko” u temama i izrazu. Tu su i dela Danila Kiša i Pekića. Da, Kišovim delima se vraćam…
Razgovarao: Milan Aranđelović
