Državnici moraju da usavršavaju svoju ličnu nadražljivost i da neprekidno imaju na umu načelo po kome se javni poslovi obavljaju kao što se vrše Pavlovljevi opiti sa uslovnim refleksima pasa.

Praktična politika je anticipirala fiziološke eksperimente:

Vođa je veštačka draž tamo gde su ciljevi naroda prirodne draži za opredeljenje koga bih ja nazvao izbornim uslovnim refleksom.

Narod koji je navikao da pojavi vođe brzo i neodložno sledi zadovoljenje neke njegove potrebe, nastojaće da njegovu pojavu na političkoj pozornici obezbedi izborom kao ustavnim ili pobunom kao prirodnim sredstvom. (Ponovni dolazak na vlast generala de Gaullea .)

Generalizacija uslovnog refleksa. Simboli jedne ideje deluju isto tako efikasno kao i sama ideja; ponekad efikasnije, jer simboli ne podrazumevaju njene mane koje prećutkuju, a preuveličavaju njene vrline, koje ističu.

Dekoracije kao sredstvo za obrazovanje uslovnog refleksa.

Počev od božanskog ustrojstva faraona, ertrurčanskih lukuma, persijskih kraljeva, preko divinizacije tirana u religiji (Isus, Muhamed i njihovi naslednici) i politici (Avgust, japanski imperatori, ruski samodržci, Hitler, Staljin) od kultova grčkih polubogova do kultova savremenih poluljudi, od hanibalske preko cezaropapističke do komunističke idolatrije: dekor je bio nezamenljivo oruđe za obrazovanje ili podsticanje uslovnih refleksa.

Politika ili gašenje uslovnog refleksa. Sekrecija pljuvačnog soka prestaje tamo gde hoćemo da ona uvek bude izazivana samo veštački: zvucima, umesto s vremena na vreme da bude podsticana i hranom kao prirodnom draži. Refleks se tada nema sumnje, gasi.

Politički uslovni refleks mase gasi se ako se podstiče samo veštački i zasniva isključivo na obećanjima.

Takvi su refleksi, međutim, samo ukočeni. Pod povoljnim okolnostima oni će se opet javiti i ponovo preuzeti svoju istorijsku fukciju.

Stabilnost političkog uslovnog refleksa.

Narod koji i ne pomišlja da brani svoje velike, ključne slobode, može ustati u odbranu neke ništavne; to dokazuje da je njegov uslovni refleks prema slobodi samo ukočen. Narod koji mirno i ravnodušno podnosi da ne utiče na sopstvenu sudbinu, može sa svim revolucionarnim žarom utrošiti svoju „slobodarsku energiju“ na dobijanje kakve beznačajne komunalne tarife.

Da bi ponovo oživela, jednoj revoluciji nije potrebno ništa do ukočenih refleksa.

Refleks prema slobodi je uvek uslovan. Nema bezuslovnog refleksa prema slobodi.

Refleks prema slobodi nije urođen; on je stečen.

Nema slobode koja bi bila konstitucionalna; ne postoji pravo na slobodu nego korist od slobode (pa i to ne bezuslovno).

Jedan istorijski primer. Gnjev plebejaca bio je pođednako žestok i kada je Louis XVI stvarno bežao i kad su njegovo bekstvo izmislili jakobinski vođi da bi jednim udarom ubili dve monarhističke muve: Dvor i žirondince.

Filosofski (po i pre-ljudski) cilj politike i njegov odnos prema socijalno (ljudskom) cilju.

Politika kojoj je stalo da bude efikasna mora da bude u izvesnom, većem ili manjem obimu, zadovoljavajuća za ljude. Antiljudska politika ne može ni istorijski biti efikasna.

Primedba: dalje će pojam socijalnog (ljudskog) cilja politike biti podeljen na:

Humanitarni, koji obezbeđuje onaj stepen društvene sreće, koju sve lažne političke filosofije proglašavaju svojim isključivim programom i koji je potreban samo kao zaloga strpljenju.

Taktički, koji će zadovoljenjem prekih iako nevažnih tendencija zatečenog društva, izgrađivati i inspirisati to strpljenje.

Efikasna politika ne sme da bude nerazumljiva, što znači zainteresovana samo za neke idealne i finane oblike društva kojima teži. Ona jedva sme da poziva na žrtve čiji smisao ne bi bio izražen u kakvom bliskom dobitku. Ona ne sme pretovariti jedan narod, kao posredstvo svojih ideja, ciljevima koji su potpuno van domašaja njegovih, prekih i aktuelnih interesa. (Politika munjevitog pubertetski brzopletog obrazovanja narodnih komuna u Kini.) Ona mora štedeti strpljenje – snagu građe koju organizuje. theobidientson
Efikasna politika mora naći načina da svoje dogme ma i prividno saživi sa opštom tendencijom svog društva, zadržavajući, pri tome, neumanjenu korektivnu snagu u neprekidnom dejstvu. Shvativši svoje odustajanje od dogmi kao privremeno, ona mora naći načina, takođe, da ove dogme sprovodi kroz postojeće tendencije, ukoliko je to moguće, ili da ih se privremeno odrekne, ukoliko je to nemoguće. Najpre proširiti sud, pa onda sipati tečnost u njega; u protivnom tečnost će proizvesti raspadanje suda: propašće i narod i dogma.

Primedba: razlikovati tendenciju od determinante. Tendencija = izraz za težnju kao posledicu slučajnog sticanja istorijskih okolnosti; Determinanta = izraz za težnju kao posledicu nužnog sticaja istorijskih okolnosti.

Zadržavajući korektivnu snagu, jedna efikasna politika uvek ima mogućnosti, da jednu slučajnu, pogrešnu i po determinantu neracionalnu tendenciju lokalne istorije, prepravi, ne suprostavljajući joj se nikad licem u lice. To stoga što ovakve tendencije primaju svoje impulse mahom iz vrlo moćnih društvenih rezervoara: fiksiranih narodnih običaja, krilatica dana, ili jakih pokreta kao njihov javni protagonista, pa bi incident između važeće politike i važećeg stanja duhova, mogao onemogućiti ili uništavati politiku, pre nego što bi ova stigla da postigne ijedan od svojih doktrinarnih ciljeva.

Saživljavanje političkih dogmi sa važećim, je neka vrsta njihovog rastvaranja, pa bilo da se važeća dogma uzima kao sredstvo za rastvaranje političke, bilo da se ona (u stvari načelo racionalne tendencije) rastvara u političkoj dogmi kao u kiselini. Time svaka celishodna politika postaje i preformistička (ne: reformistička).

Efikasna politika mora da se prividno oslanja na najpopularniju krilaticu (kao izraz opšte tendencije duhova) pre no što postigne da je preformiše ili sasvim odrekne. Ne postoji krilatica kao odraz neke lokalne tendencije koja se naovaj ili onaj način ne bi mogla saobraziti nekoj političkoj dogmi.

Uslova, za koje se pretpostavlja da ih jedna efikasna politika mora ispuniti, ima isuviše da bi se iscrpli u ovom površnom rasmatranju! Nijedan, međutim, ne sme biti zaboravljen naročito ako politika (kao što je ona koja odgovara mome poimanju) toliko duguje filosofiji da je, zavaravana njenom slobodom u svetu apstrakcija postala sklona da bude isto tako slobodna u svetu ljudi.

Nikad ne zaboraviti: prvo načelo politike koje se odnosi na njenu celishodnu primenu. Ljudi nisu pojmovi koji se bez razlike mogu presipati iz jednog u drugi silogizam političke logike! (Mada su to u dovoljnoj meri, da se sa njima upravo tako nešto čini.)

Dnevnik Borislava Pekića 26. januar 1959.

Prezueto sa bloga Borislav Pekić

Comments

comments

Related Posts