„Mislim da se bog mnogo ljuti kada negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je.“

Sili je crnkinja rođena dvadesetih godina prošlog veka u ruralnim predelima američkog dubokog Juga. Jedine dve osobe koje vole malu Sili jesu njena sestra Neti i, na žalost, dobri Bog. Dobri beli Bog. Dobri beli Bog iz crne knjige belog čoveka. Dobri, beli, Bog koji je po svom liku i svetonazorima stvorio belog čoveka. Ili, beše, obrnuto?
Nije potrebno mnogo mašte da se zamisli koliko ovaj beli Bog bogatih belih muškaraca voli jedno malo, siromašno, crno i žensko čeljade i kakvu joj je sudbinu namenio.

Sili je sistematski silovana, premlaćivana, maltretirana, zlostavljana i ponižavana. Isprva od strane njenog crnog oca, a zatim i od dobrog i još crnjeg supruga. Tretirana je kao robinja, kao mašina za čišćenje kuće, rad na poljima, rađanje dece i seksualno pomagalo za muškarce. Nikada se nije pobunila zbog svega toga. Jednostavno, Sili voli i veruje u dobrog, belog, Boga i nikada se ne bi usudila da protivreči Njegovom naumu.

Sa druge strane, njena sestra Neti ima nekoliko mana. Inteligentna je, voli da uči i da razmišlja. Tako falična i sa greškom Neti veoma rano nestaje iz američke pastorale u kojoj se odigravaju dešavanja romana Boja purpura Alis Voker. Nakon što je njena sestra proterana iz rajskih predela Džordžije Sili je ostala sasvim sama, prepuštena ljubavi dobrog, belog, Gospoda i ljubavi (i pesnicama) svog supruga koga oslovljava sa Gospodine. Živeli su njih troje sasvim srećno sve dok u njihove živote nije ušla izvesna Šug Ejveri. Šug je nekada bila Gospodinova devojka prema kojoj nikada nije prestao da gaji najlepša osećanja. Sada je uspešna, samostalna i imućna pevačica koja je zbog bolesti prekinula sa nastupima. Dok se Šug polako oporavlja između nje i Sili se uspostavlja duboka, emotivna i telesna ljubav. Šug će, poput tajfuna, isprva uneti haos u Silin sistem vrednosti, ali će ubrzo pomoći da se uspostavi sasvim novi Silin poredak. Posle Šug za Sili više ništa neće biti isto.

Alis Voker je jednom prilikom rekla kako je crna žena jedna od najvećih američkih heroina. Boja purpura je roman o jednoj takvoj junakinji koja, uprkos užasnom sistematskom fizičkom i emocionalnom zlostavljanju, otkriva sebe, svoj identitet, i pronalazi svoje mesto pod suncem.

Ovo je i priča o odbacivanju lažnih i nametnutih idola i sistema vrednosti kao i o pronalaženju (ili uspostavljanju) sopstvenih pravila i verovanja. Alis Voker je na majstorski način, koristeći svedeni jezik neobrazovane žene, opisala potragu za duhovnošću. Takođe je interesantno kako su dve sestre, razdvojene i bez ikakvih kontakta, vodeći sasvim različite živote i imajući sasvim drugačija iskustva, na drugačije načine došle do iste spoznaje o Bogu, ljubavi, slobodi i neuništivom ljudskom duhu.

„Moj prvi korak od sedog starca bilo drveće, kaz’la ona. Onda vazduh. Onda ’tice. Onda drugi ljudi. Al’ jedan dan kada sam sedela i ćutala i osećala se k’o dete bez majke, što i jesam, došlo mi: taj osećaj da si deo svega, da ’opšte nisi izdvojena. Znala sam da će mi ruka krvariti ako posečem drvo.I smejala sam se i plakala i trčala po kući. Ja tačno znala šta je to. U stvari, kad se desi, ne mož’ da ti promakne. Pomalo ko ono, znaš već šta, kaz’la je, iscerila i protrljala mi gore butinu.“

Boja purpura je jedan od najkontroverznijih i najuspešnijih romana koje je napisala crna žena. Dobio je Pulicerovu nagradu kao i National Book Award, a na osnovu njega Stiven Spilberg je snimio istoimeni film koji je, pored jedanaest nominacija za Oskara, takođe navukao gnev publike zbog stereotipnog portretisanja života Afroamerikanaca. Boja purpura je i jedan od najčešće zabranjivanih romana u američkim bibliotekama zbog upotrebe seksualno eksplicitnog jezika, scena seksa i nasilja kao i zbog prikazivanja homoseksualnih odnosa.

Interesantno je da je Alis Voker, na neki način, i sama cenzurisala objavljivanje svoje knjige. Ona je kao deo pokreta koji bojkotuje Izrael odlučila ne dopusti da njena knjiga bude objavljena u toj zemlji sve dok je u njoj na snazi aparthejt prema palestinskom življu i uslovila je dozvolu za objavljivanje promenom izraelske politike prema njima.

„Alberte, kaz’la Šug. Probaj da misliš razumno. Što bi bilo koja žena davala i pet para šta svet misli, to mi uvek bila misterija.“

Uprkos svemu Boja purpura je ne samo aktivističko i angažovano delo o potrazi za sopstvenim identitetom, seksualnošću, slobodom i osnaživanjem već i veličanstveni teološki spis o duhovnosti i o putu koji svi mi jednom moramo, ili bi makar trebalo, da pređemo. U pitanju je priča o intimnoj potrazi, o duhovnoj avanturi koja kreće od nas, nastavlja se oko nas da bi se, obuhvatajući celokupni univerzum, konačno završila u nama.

Boja purpura je predivna književna avantura koja se sa lakoćom i uživanjem čita i pruža izuzetno spiritualno putovanje čije uspomene zauvek ostaju u nama dugo vremena nakon što smo završili sa čitanjem i zauvek zaklopili stranice ove knjige.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts