Boban Trifunović je srpski književnik i publicista. Autor je naučnih radova, stručnih prikaza, novinskih tekstova, popularno-naučnih tekstova i pripovedaka horor žanra.

Rođen je u Beogradu, 14. aprila 1993. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta završio je osnovne i master studije etnologije i antropologije. U jesen 2017. godine, Trifunović je publikovao svoju prvu pripovetku, u antologiji folklorne fantastike pod naslovom U vrzinom kolu, dok je svoju prvu zbirku pripovedaka, pod naslovom Srce lutke publikovao u jesen 2018. godine. Doktor Igor Perišić, teoretičar književnosti, istakao je da je jedna od najznačajnijih odlika Trifunovićeve proze, koju svrstava u žanr etnohorora, odnosno etnofantastike, kafkijanska egzistencijalna jeza, izazvana nemogućnošću dosezanja istine.

Porazgovarali smo sa Trifunovićem o njegovom radu, osnosu prema hororu, Lavkraftu, Stivenu Kingu, domaćoj književnoj produkciji i njegovim daljim planovima.

  • Zašto ste se odlučili da napišete zbirku priča? One nisu tako popularne među izdavačima?

Horor žanr je, svoj vrhunac, mahom dosegao – i još doseže – u formi pripovetke, kratke priče, pa i novele. Hauard Filips Lavkraft, kojeg smatram jednim od svojih ozbiljnijih uzora (kao i Edgar Alan Po, pre njega) držao je da je kratka forma najbolji način da se izrazi strava. Zašto? Zato što je kratkoća za to najpodesnija. Čitaoce će, uglavnom, jače stegnuti nedug narativ, u koji mogu da zađu bilo kad, nego roman – kojem moraju da se posvete, da pamte likove, događaje, priče iza priča i sl.

Takođe, moram da priznam da, zaista, nisam kadar za romanopisca. Dugi narativi nisu nešto sa čim, lično, mogu da se izborim – kako kao pisac, tako i kao čitalac. Najpre sam žrtva sopstvene nesposobnosti, a potom i sopstvene filozofije pisanja, koja se dâ sažeti na sledeći način: sve što možete reći na stotinak stranica, možete, sasvim skladno, reći i na desetak.

  • A zašto baš horor priče?

Sebe sam, vazda, doživljavao kao čoveka kojem ovaj svet, ovakav kakav je, naprosto, nije dovoljan. Iza ljudskog stoji, samo, još ljudskog – a u ljudima, najčešće, ne nalazim ništa. Nimalo mi nisu inspirativni. Ne mogu da nateram sebe da razmišljam o njima, o njihovim ličnim osećanjima, nedoumicama, konfliktima… te sam, takoreći, pobegao u žarn koji od mene to i ne zahteva. Sve što se od mene, u hororu, zahteva jeste da stvorim atmosferu, ugođaj čitaocu, pre svega pomoću opisa predela, mestâ, opskurnih detalja. Dakle, horor mi je pribežište: u horor se sklonim kad žudim za odgovorima na pitanja na koja, najčešće, odgovora nema – ali i kad mi se smuči „ljudsko, suviše ljudsko“.

  • Zvanje mastera ste stekli odbranivši rad posvećen proznom stvaralaštvu američkog književnika Hauarda Lavkrafta. Da li je on Vaš omiljeni horor autor?

Kao što rekoh, Lavkrafta smatram jednim od ozbiljnih uzora. Da li mi je omiljeni autor? Ne znam. Nikada nisam razmišljao u terminima omiljenosti, ali jesam u terminima preferencija. Preferiram Lavkrafta u odnosu na Poa; preferiram Šeridana Le Fanua u odnosu na Brema Stokera itd.

  • Šta mislite o Stivenu Kingu?

U poslednjih pet-šest meseci, previše sam o njemu govorio. Ponajviše u negativnom kontekstu – kad je o kvalitetu stvaralaštva reč, razume se. Nema potrebe govoriti o njegovom doprinosu popularizaciji horor žanra. Popularizacija žanra i kvalitet njegove produkcije nisu zamenljivi, niti o njima treba misliti na taj način. Kvalitet Kingovog opusa je oskudan, a njegov značaj u domenu popularne kulture – filma, beletristike, muzike… – nesaglediv.

  • Po kojoj Vašoj priči bi voleli da bude snimljen film i zašto baš po njoj?

Pravo da vam kažem, ne znam. Nisam o tome razmišljao. Napisao sam tekst, tekst je publikovan. U kojem će se smeru, dalje, kretati – ne znam. Mada, moram da priznam, radije bih neku od svojih pripovedaka slušao kao radio-dramu, nego je negde gledao.

  • Šta mislite o domaćoj SF i horor književnosti?

Ne pratim domaću produkciju dovoljno da bih o njoj mogao da dam svoje mišljenje.

  • Koji je najveći problem sa kojim se suočavaju mladi pisci u Srbiji?

Nemogućnost da se njihov glas čuje, svakako. Preduslov da se ma čiji glas čuje je, nažalost, da postanete poznati. Nije važno kako će te to izvesti, ali važno je da ste se za to postarali. Posle toga, možete napisati najnečitljiviju knjigu svih vremena – i publikovaće vas. O vama će pisati kao o najvećem piscu ili spisateljici u poslednje dve decenije.

  • Da li radite na nečemu novom?

Ne. Ne verujem da ću se prozi, dugo, dugo, posvetiti. Štaviše, mogu, sad, da kažem kako se, sve više, poistovećujem sa piscima koji su publikovali malo – ali su, time, rekli sve; suštinu. Držim, svakako, da je značajnije publikovati jednu knjigu o kojoj će se čavrljati i piskarati decenijama, nego napisati ih desetine – samo da bi, vremenom, pale u zaborav.

  • Šta trenutno čitate?

Izuzev stručne literature, ništa. Breme akademskog života, bojim se.

  • Kojim knjigama se često vraćate?

Ne bih navodio konkretne naslove, ali rekao bih da se vraćam knjigama koje su mi, drastično, promenile pogled na svet; knjigama sa kojima sam se, doslovno, saživeo u pogledu svetonazora i filozofije. Možda nije prilika da pružim ikakav savet vašim čitaocima, ali – poručio bih im da se, radije, vraćaju kvalitetnim knjigama, nego da čitaju mnogo, a nekvalitetno.

  • Da li možete da za posetioce našeg sajta preporučite nekoliko knjiga koje bi trebalo da pročitaju?

Preporuka naslova mi, zaista, nikada nije „išla od ruke“, mada sam, u jednom periodu, želeo da budem bibliotekar. Ne znam kako bih se snašao sa preporukama na dnevnom nivou. No, mislim da su, danas, u eri dostupnosti, preporuke suvišne. Dovoljno je posetiti knjižaru i pronjuškati duže od petnaestak minuta: za svakoga po nešto. Kvalitet, uveren sam, sâm dođe do izražaja – te i nije potrebno predugo tragati za dobrim štivom.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments