Branislav Bjelica je knjigom “Dečak na stepenicama” već zbunio literarnu javnost. Nije jasno da li je napisao najbrutalniju knjigu za decu do sada viđenu u Srbiji ili je reč o najinfantilnijem izdanku srpskog “crnog talasa”. Uglavnom, ovaj roman nikoga ne ostavlja ravnodušnim, pa ni samog autora, koji o njegovom nastajanju svedoči na veoma emotivan, reklo bi se dečji način.

Zašto se dečak iz tvoje knjige zove kao ti, ako već tvrdiš da je u pitanju fikcija?

– Citiraću dečaka: “Ne znam”. On u celoj knjizi, u celom svom kratkom životu, na neprijatna pitanja odgovora sa “ne znam”. A to pitanje mi nije baš prijatno i nisam se za njega pripremio. Malom Branislavu se može – dete je, glavni je junak i može mu se da tako odgovara, a ja sam čovek srednjih godina i trebalo bi da odgovorim ozbiljno… Okej, neka bude da je taj Mali Branislav nekada živeo u meni, a onda je – umro. Ali sam ga se ja setio! I napisao knjigu o njemu, a on u toj knjizi postavlja ključno pitanje, koje je, čini mi se, nerešivo kao i kvadratura kruga: koliko dugo žive deca? Na to, čini mi se, nikada niko nije odgovorio.

Da li si razmišljao kako bi reagovali “Led cepelin” kada bi bili u mogućnosti da pročitaju tvoju knjigu i shvate da im je mali Branislav ukrao hit “Stairway to Heaven” i da je bio spreman da im ga vrati ako bi to tražili od njega?

– Mislim da bi Robert Plant zagrlio mene, kad već Malog Branislava više nema, i rekao mi: “Pa gde si ti dosad?! Okej, pesma je tvoja, znamo!”

Koliko je bilo teško čitavu knjigu pisati i razmišljati kao devetogodišnjak iz perspektive (pre) zrelog čoveka?

– Meni je bilo lako. Bilo je samo potrebno da se vratim u detinjstvo. Ljudi kad sazru i, kako ti kažeš, prezru, nikada se ne vraćaju u svoje detinjstvo, ne sećaju se, sve zaborave. Nemaju ni vremena da se sećaju “tamo nekih stvari”. Zaborave da su bili pametna i dobra deca. Zaborave na svoje strahove, ali zaborave (se) i da, kad odrastu, da su postali pokvareni i često loši ljudi. Tako ih život vaspita. Jer, ne postoje nevaspitana deca! Za nevaspitanje su krivi isključivo roditelji. Nemoj da mi kažeš “i društvo”, i to društvo prave roditelji, svi mi odrasli. Što reče neko, lako je napraviti dete, teško je napraviti čoveka. To je težak posao!

Mnogi koji su uzeli tvoju knjigu u ruke odustali su od čitanja nakon desetak strana uz konstataciju da je knjiga mračna. Kako bi ih ubedio da nastave čitanje?

– Nekoliko njih mi je poslalo poruku: “Je*i se!”, neki su mi psovali majku što su plakali, ali su knjigu pročitali u suzama. Meni su te psovke – veliki kompliment. A kad sam već kod psovki, ovo je, mislim, jedan od retkih savremenih srpskih romana u kom nema ni jedne jedine psovke! Eto, tako bih ih ubedio: čitajte, to je dobra priča i nema psovki.

Kada bi mogao da zagrliš malog Branislava iz knjige i kažeš mu samo jednu rečenicu, šta bi mu rekao?

– Šta nas dvojica ima da pričamo, znamo se! Zagrlio bih ga jako, da koske pucaju. Tako ja grlim. Možda bismo samo malo plakali, da nas niko ne vidi, i to je sve. Šta ima ko da nas gleda.

Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer

Comments

comments

Related Posts