Oduvek sam prezirao Tolkina i njegovog Hobita i Gospodara Prstenova. Knjige su mi svojevremeno pojele živce i bolele mozak, dok sam na filmovima zevao i na trenutke hrkao. Uključujući tu i ovaj poslednji koji je nedavno penetrirao u bioskope. Ništa lično, naravno, ne znam čoveka. Ali znam (zlo)delo. I samo neskromno mislim da toliko jeftinog pastoralizma i pretencioznog eskapizma nikad nije zadesilo siroto drveće pretvoreno u koricu i papir. Deluje kao da sam u tome usamljen: Gospodar Prstenova je jedan od najpopularnijih bestselera svih vremena, a prema anketi BBC-ja proglašen je za knjigu stoleća. Zbog čega sam svojevoljno osuđen na jeretički život u popkulturnoj ilegali, bar kada se zakuvaju reference ka raznim hobitima, Sauronima i uruk-haijevima.

Ali sve je bolje od sektaškog sledbeništva i idolopoklonstva traljavoj literaturi. A i dekonstrukcija jednog mita uvek je zabavan poduhvat. Srećom, i ozbiljnih kritičara cele te epske gužve i Tolkinove paraliterature ima u mnogobroju, samo su pokriveni glasnom potkulturom obolelom od sindroma jedne pročitane knjige. U čemu je, dakle, (moj) problem sa Tolkinom? Šta uopšte može da fali hobitima, vilenjacima/vilovnjacima, patuljcima, zmajevima, orlušinama, princezama, kraljevima, magijama i ostalim čudima? Može, ako je dotični imaginarijum tzv. Srednje zemlje samo izgovor za ekspres lonac u kojem se, uz prstohvat rasizma, komešaju priprosta nostalgija, sitnoburžoaska sentimentalnost i gruba antimodernost.

Jer, Džon R. R. Tolkin je bio posvećeni patriota i nacionalista, staromodan čak i za svoju generaciju. Kao i konzervativni rimokatolik i oksfordski profesor skromne akademske karijere koji, uzgred, nikad nije blagonaklono gledao na hipije koji su šezdesetih izgradili kult oko njega i njegove literature. Za njega, Gospodar je predstavljao jedno “fundamentalno religiozno i katoličko delo”. Uz kraduckanje elemenata iz britanske, germanske i nordijske mitologije, Tolkin je motive za svoje beslovesno nostalgičarenje zapravo izgradio na posve provincijalnom i uskogrudom pogledu na svet. Njegovim sopstvenim rečima, idilično pastoralni hobitski Okrug zasnovan je “na ruralnoj Engleskoj i ni na jednoj drugoj zemlji na svetu”.

S druge strane, famozni Mordor bio je alegorija na industrijalizaciju i modernizaciju, odnosno na zadimljene fabrike koje su šatro izjedale mitskog engleskog seljaka i njegov način života. Ako se samo malo udubimo, čitava Srednja zemlja je zapravo sasvim neoriginalna slika jedne lepše, starije, toplije, jednostavnije i nadasve ušuškanije Evrope. U pitanju je duboko konzervativna, reakcionarna i antiurbana maštarija posvećena jedino očuvanju tradicionalnog društvenog poretka. Što je sve marketinški iskusno, jer literatura koja romantično drobi o seoskoj idili uvek je čitanija od one koja se bavi životom u gradu. Upravo zato što većina ljudi danas živi u gradu pa, vikendica nam je svedok, voli da izmašta ruralnu utopiju.

Poseban literarni greh u Tolkinovom infantilnom klasiku čine likovi. Koji su iznad svega (umo)bolno jednodimenzionalni, banalni i rasistoidni. Dinamika dobra i zla u Tolkinovom svetu izliva se u prostački jasnoj i stereotipnoj podeli na turbo dobre i turbo loše momke koje se ni trećerazredni vesterni ne bi postideli. Za kritičara Ričarda Dženkinsa (The New Republic), Tolkinovim likovima nedostaje upravo “psihološka dubina” zbog koje ostaju anemični i sterilni. Međutim, puno su problematičniji Tolkinovi rasni stereotipi: vilenjaci su visoko moralni i mudri, hobiti su vredni i društveni, patuljci su hrabri i pohlepni, orci su glupi i zli. I ne zaslužuju milost.

Oduzmimo jeftinu mitologiju inspirisanu burazerima Grim i primetimo da Tolkinov univerzum polazi od šovinistički stroge određenosti nečijeg karaktera iponašanja – rasom. Zamenimo njegove likove modernim rasama ili nacijama istomačna nelagoda dolazi sama. A možda i ne moramo puno da maštamo: u Gospodaru i Hobitu su dobri momci upadljivo arijevski beli, visoki i plavokosi (vilenjaci), a loši momci crni, spljoštenog nosa i kosooki (orci). A patuljci, ti gramzivi i bradati preduzetnici opsednuti zlatom i plemenitim metalima? Poslušajmo samog Tolkina koji je očigledno bio izgubio osećaj za blam: “Patuljci su naravno sasvim očigledni – zar ne biste rekli da vas u mnogo čemu podsećaju na Jevreje?”

Radnja je takođe školski reakcionarna. Prema Tolkinu, sitna buržoazija u formi poštenih seljaka i zanatlija predstavlja poslednju liniju odbrane od modernog industrijskog haosa. Tradicionalno, ovo i jesu društveni slojevi koji najčvršće zagovaraju netalasajući status quo. Prema briljantno gruboj kritici tolkinovske epske fantastike SF autora Majkla Murkoka (Epic Pooh, 1978), Gospodar prstenova predstavlja “prozu iz jaslica”: “Ona je uspavanka; namenjena je tome da umiri i uteši. U njoj se ne uživa zbog napetosti, već zbog odsustva napetosti. Ona nas čini razmaženim, ona se sa nama sprijateljuje; priča nam utešne laži. Ona je mekana”, Za Murkoka, nema razlike između ovakvih dela i utešnog sveta Vinija Pua i njegove škvadre.

Uz to, moguće je postaviti i pitanje o originalnosti cele te epske storije: priča o patuljku što krade zlato iz Rajne i kuje prsten koji daje vlast nad čitavim svetom je već jednom ispričana. I to u Prstenu Nibelunga (1876), epskoj operi jednako epskog antisemite i rasiste Riharda Vagnera. Utemeljenoj upravo na starogermanskoj paganskoj mitologiji i ruralnoj pastorali koja je, prema izvesnom austrijskom kaplaru sa smešnim brčićima, najbolje otelovila herojski duh nemačke rase. Konačno, misleći na film i njegovu suptilnu gej tematiku, Gospodara je u nastavku remek dela Clerks. (Clerks II, 2006) najbolje opisao Kevin Smit: u pitanju je predosadno dvanaestočasovno hodanje, hodanje i hodanje da bi se na kraju bacio prsten u vulkan. “Čak i jebeno drveće hoda u tim filmovima!”

Međutim, najveći problem sa Hobitom i Gospodarom je u njegovom vrištećem eskapizmu. Tolkina zapravo ne zanimaju toliko istraživanja, otkrića i putovanja, koliko čisti beg od stvarnosti. Zato je on varijacija na temu sapunice. Želimo da zaboravimo na Drugi svetski rat, kada je Gospodar i pisan? Ili na haos na Bliskom istoku ili na istoku Ukrajine danas? Na ekonomske nedaće i bedu svakodnevnog života? Na sve suptilne nijanse i etičko sivilo koje zovemo egzistencijom? Sjajno, eto savršene romantične storije o nekadašnjem crno-belom svetu epskih heroja i zlikovaca, kada je život navodno bio lepši, lakši i jednostavniji. Pričice o čarobnjacima koji jašu na orlovima, o vrednim i predobrim seljacima, o hrabrim kraljevima i vođama što se žrtvuju za svoj narod.

U pitanju je bajka za sve one istorijski neobaveštene koji u zrelom dobu traže majčinu suknju ili, rečima kritičara Edmunda Vilsona (The Nation) iz 1956., primer “omladinskog treša” za odrasle. Tolkin slučajno ili namerno zaboravlja na to da je 99 odsto pisane ljudske istorije bilo provedeno u težačkom radu pod čizmom nekakvog arbitrarnog plemstva. I da je tek u poslednjih (dve)stotinak godina čovečanstvo konačno ustalo protiv rigidnog, feudalnog, hijerarhijskog sistema kraljeva, vračeva i seljaka koji u svojoj antimodernoj pristrasnosti profesor Tolkin idealizuje i toliko obožava. U pitanju je reklamiranje sveta u kojem sedi, bradati muškarci nepogrešivo znaju šta je najbolje za nas. Jedna nekritička posvećenost tradicionalnoj i elitističkoj društvenoj strukturi, uz genocid prema rasno inferiornim i jeftino romansiranu i tričavo sentimentalnu sliku prošlosti nalik na kičoliki goblen.

Zato je Tolkinova fantazija samo još jedna nazadna kuknjava za “starim dobrim vremenima” u kojima se “znao neki red”. A umotana je u neobične rase i izmišljene jezike i svetove samo da bi zasenila prostotu. To jest, ona je samo bizarna pedanterija koja stvara iluziju nekakve dubine. Klanjati se ovoj staleškoj fantazmagoriji je uvredljivo prema neverovatnom dobu u kojem živimo, kao i prema istinskoj literaturi tog doba. Stotinu mu Boromira, Faramira i Radomira, staviti Tolkinove plitke mitomanije ispred istinski duboke mitološke književnosti Tomasa Mana? Preferirati konzervativnu tolkinovsku reakciju pred revolucionarnim političkim alegorijama H. G. Velsa ili Džordža Orvela? Trčkaranje nekakvih jeftinih kreatura ispred putovanja toka svesti u Uliksu Džejmsa Džojsa?

Za popularnost Gospodara zahvalimo hipijima i njihovoj sklonosti anti-industrijskoj propagandi. Ovaj romančić može biti “knjiga stoleća” samo u okvirima jednog inače priprostog, uskog i umetnički oskudnog žanra. U suprotnom je to isto kao da nam Konan Varvarin (1982) bude najbolji film 20. veka. Ima toliko dobre, maštovite i dubokoumne književnosti na svetu, tragično je da onanišemo na jednu banalnu bapsku priču. Jer, dobra književnost je ona koja nas uranja u stvarnost. Ljubavni vikend roman na roto papiru čini da od te stvarnosti pobegnemo. Tolkinovski univerzum nije daleko od toga, samo je mnogo pretenciozniji. Uostalom, svaki put kada neko uzme da drobi o nepogrešivim herojima iz nekakve mitske ili samo daleke prošlosti, treba mu se ljubazno zahvaliti ili reći da odjebe. I umesto maštarija o davnim, boljim svetovima, stvarati te svetove ovde i sada. Živeti epski, ne i fantazirati.

Autor: Aleksej Kišjuhas

Izvor: Vice

Comments

comments

Related Posts