U izdanju Evro-Đuntija nedavno je objavljen drugi roman Aleksandre Mihajlović, „Kroz prstohvat cimeta“. U pitanju je interesantna mešavina istorije, psihologije i trilera sa kraljicom Natalijom Obrenović u centru priče. Sa autorkom smo porazgovarali o ovom romanu, ali i o srpskoj istoriji, mitologiji, književnosti, savremenoj Srbiji, politički korektnom govoru, mladim ljudima i njihovim potencijalima…

12540547_973705422710595_629946831881261576_n
1) U Vašem romanu se prepliću scene iz života „prve srpske kraljice posle Kosova“ Natalije Obrenović i najmračnije scene savremene Srbije u kojoj se ukrštaju kriminal, estrada i prostitucija. Da li ste za potrebe pisanja romana više istraživali život Natalije Obrenović ili život prostitutki u Srbiji?

-Za ovaj roman sam istraživala, recimo podjednako i istoriju Obrenovića, najviše kraljice Natalije, ali i kriminogene strukture koje vode elitnu prostituciju u prestonici. I jedno i drugo je bilo podjednako zanimljivo, podjednako depresivno. Tužno je kako mi ne znamo niti šta bismo s istorijom, niti šta bismo sa sadašnjošću. Veles, docent estetike, kome se kraljica Natalija „javlja“ , kaže:

“Ježio sam se od činjenice da se nikada nećemo promeniti. Bacamo kraljevski par kroz prozor! Užasnut stojim pred nacionalnim ogledalom. I strepim. Ničeg dobrog nisam mogao sagledati. Ni u prošlosti, ni u sadašnjosti. Za budućnost mi treba Morzeova azbuka.”

2) Zašto ste se odlučili da, kao korespodentu iz prošlosti, glas date baš Nataliji Obrenović?

-Kraljica Natalija je bila skoro devojčica kada je dovedena u Srbiju da se uda za Milana. Imala je svega 16 godina. Zaljubila se u njega, što ne čudi, jer je on bio, danas bismo rekli, tipični playboy, lep, šarmantan, sve mu je blo dopušteno. Potom su počela da se nižu razočaranja u privatnom životu, stalni skandali, nasilno odvajanje od sina jedinca, ali i njena posvećenost srpskom narodu, koji je prihvatila kao svoj, a on joj je nesebično te emocije uzvraćao. Među tadšnjim političarima samo nekolicina su joj želela dobro. Bila je žena sa vizijom koju beogradska čaršija često nije mogla da isprati. Šarmirala je svojim izgledom i ponašenjem mnoge strance, a da je ostala usamljena u svome domu. Tuga i bol samo su pojačavali njeno dostojanstvo. Grešila je, a mi, koji se dičimo da znamo da oprostimo, zamerali smo joj, lagano pretvarajući joj život u pakao.

„Kad se sapletoh, nikoga ne beše da mi ruku pruži i spreči moj pad. Dakako, publika je stajala po strani, smejala se, aplaudirala, negodovala. Ali, publiku uvek zanima samo kraj. Priče radi! Nekoliko dobrih dijaloga je moglo sve izmeniti! Rekli biste: scenarista je bio fatalista. Nevoljko priznajem, bio je samo Srbin. Narod koji, nasuprot svim mojim dotadašnjim simpatijama, voli patos! Nisam shvatala, heroine kod Vaših dolaze samo iz pera tragičnih pisaca.“

12191046_475365655921544_5736516140805575347_n

3) Zašto svi junaci Vašeg romana imaju imena iz slovenske mitologije?

-Slovensku mitologiju ne znamo, ne trudimo se mnogo ni da nadomestimo ta neznanja, a odatle sve počinje. Želela sam malo da podsetim na to. Ja sam, pre svega, čitalac. Kada naiđem na nešto što ne znam, zainteresujem se, pa proučavam. Nadam se da će i moja knjiga barem nekima poslužiti kao inspiracija da urone u skriveni svet slovenskog znamenja.

4) U savremenim filmovima, serijama, knjigama mitologija i istorija doživljavaju pravi procvat kroz nova čitanja. Koliko je srpska istorija, kao i istorija i mitologija Starih Slovena neiskorišćen književni potencijal?

-Mislim da tu leži pregršt skrivenog blaga. I kao inspiracija i kao opšta kultura. I da bi te spoznaje mogle da budu jedna lepa ćuprija ka nama samima i vremenu u kome živimo.

5) Na nekoliko mesta u romanu Vaši junaci kao da se šale sa politički korektnim govorom. Šta Vi, kao… hm… spisateljica i profesorka književnosti mislite o politički korektnom novogovoru?

-Kada govorimo o politički korektnom govoru, mislim da bismo morali nanovo učiti slova. Jedan valjan Bukvar bi trebalo za nas napisati i sve vratiti u prvi razred. Verovatno bi tu bilo i pregršt onih koji bi neke razrede ponavljali, ali tek tada bismo o korektnosti mogli razgovarati. I verbalnoj, i moralnoj. Da ne govorim o nacionalnoj!

12144863_475366359254807_5887105518815166904_n

6) Radite i kao profesorka u gimnaziji. Da li među Vašim učenicima ima potencijala ili su svi postali rijaliti-smartfon zombiji?

-Naravno da među učenicima uvek ima potencijala. Oni su mladost, budućnost, vizija. Mogu nama da se ne sviđaju njihove mladalčke ideje i pobune, a to se dešava samo ukoliko smo zaboravili sopstvene. Odvajkada profesori pričaju da đaci ne slušaju, da su puni sebe, da bi mogli bolje učiti. Tu se ništa nije promenilo. Pravi profesori su psiholozi i dobri pedagozi, oni dopuštaju dijalog i razvijaju kritičko mišljenje. Pravi profesori žive u sadašnjosti i dopuštaju i da budu naučeni, ne samo da predaju ex catedra i pričaju o prošlosti.

7) Daunov sindrom je jedna od stvari sa koje ljudi u Srbiji uglavnom skreću pogled, a Vi ste odlučili da pište o devojci koja bi trebalo da dobije dete koje ga ima. Zašto ste se rešili na taj korak?

-Mi skrećemo pogled i sa mnogo manjih problema, od drveta, često, ne vidimo šumu. Bežimo od nesklada i sanjamo o savršenstvu. A savremena kultura nas hrani instant proizvodima i ljudima. U romanu devojka odlučuje da rodi dete sa Daunovim sindromom jer je njeno, jer ga voli, jer je to sve što joj ostaje od čoveka koji više nije pored nje. I proučava knjige o toj bolesti, ima želju da se bori za svoju bebu. Ima želju da podari jedan novi život shvatajući da savršenstvo nigde ne postoji.

12105940_475365812588195_827091476610340251_n

8) Da li pišete nešto novo i, ako je odgovor potvrdan, da li bi ste za čitaoce Bookvara mogli da otkrijete neki detalj iz Vašeg narednog dela?

-Pa… iskreno… pišem. I vrlo bih vam rado otkrila o čemu da nemam iskustvo iz prethodnih pisanja. To je jednako neizvesno kao kad bi vas neko upitao šta će vam se tačno desiti za godinu dana. Pisanje toliko ume da zamađija da se, poput Uspavane Lepotice, probudite onoga trenutka kada pravi princ spusti poljubac na vaš obraz. Do tada spavate… iščekujući trenutak buđenja sa knjigom u ruci.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts