„Poznavao sam Milana, ali u knjizi ništa ne bih dodao, naročito u vezi sa onim što čini njegovu privatnu biografiju i odmah da kažem da to nisu neki posebno atraktivni momenti, nego obične ljudske stvari”, kaže Aleksandar Žikić, poznati rok novinar, u razgovoru za Danas povodom četvrtog izdanja knjige “Mesto u mećavi – priča o Milanu Mladenoviću”.
Milan, doduše, nije uspeo da nađe zaklon u mećavi koja ga je zadesila, ali je svojom muzikom i stihovima obezbedio sklonište mnogima od “nas”. Knjiga je odlično primljena širom bivše zajedničke zemlje koje se Milan nikada nije odrekao, uveren da u njoj, uprkos svemu, treba da ostane.
n Šta je bio vaš lični motiv da napišete ovu knjigu?
– Želeo sam da priču koja je fantastično zanimljiva, ali sa tragičnim krajem, ispričam tako da ne bude zamagljeno ono što je u njoj važno i da nas ne odvede na pogrešan put – da žalimo umesto da slavimo ono što je Milan uradio. Žalimo, naravno, što nije više sa nama, međutim, cilj knjige je bio da ona bude Milanova životna priča, a ne lamentiranje nad njegovim odlaskom.
n U tekstu povodom 10 godina od Milanovog odlaska, pored ostalog, podsećate da nas taj period nije naučio ničemu od onoga što je on pokušavao da prizove u svojim pesmama, nije svanuo radostan dan, ovo oduvek, jasno, nije bila zemlja za Milana, a očito nije za mnoge. Isti tekst mogli biste da potpišete i sada, posle 20 godina.
– Mogao bih i za 50 godina. Šta smo naučili za ovo vreme? Apsolutno ništa. Odnosno gore od toga. Ovdašnja tradicija je, kao što znamo, korak napred, dva koraka nazad. A sada više nema ni tog koraka napred jako dugo, nego tapkanje u mestu, pa dva koraka nazad. Neprestano se kreće od početka. Slična je priča sa Milanom, koji u trenutku kada je iza sebe imao Šarla akrobatu nije mogao da nađe izdavača. Jednostavno, ovde je na snazi jedna veoma štetna tradicija odnosa prema briljantnim pojedincima, koji su po mom mišljenju, zapravo, jedini istinski srpski brend. Establišment se prema tim ljudima odnosio uglavnom na četiri načina: od fizičke likvidacije, preko progonstva i sistematskog obeshrabrivanja do potpunog ignorisanja, što je socijalna smrt.
n Shodno aktuelnoj situaciji u kojoj se mnogo toga lošeg ponavlja, imate li ideju šta bi nam Milan odozgo sad otpevao. Možda “Just let me play some modern…”?
– Mislim da je to manifestna pesma. Opet, čista špekulacija, jer s njim nisam pričao na tu temu. Jednostavno, verujem da bi ta pesma mogla da stoji kao moto čitave njegove karijere, ali to mu nije bilo omogućeno. Nije mu bilo dozvoljeno da just play some modern rock n roll music, nego je morao da bude uvučen u socijalne lavirinte i da se bavi stvarima koje nemaju veze sa suštinom onoga što umetnik treba da radi.
n A moguće da je, podsvesno, kroz svoje stihove unekoliko bio pripremljen za tamni talas koji nadolazi.
– Milan je još u vreme Šarla rekao u pesmi Oko moje glave: “Ponekad je teško posle godina i mraka setiti se zašto neko opet vitla nožem oko moje glave”. To je neverovatna slika koju su oni izbacili kad su imali dvadeset i neku godinu. Neverovatno oštar uvid, pretvoren u fantastičnu poetsku konstrukciju.
n Kako vašu knjigu da čita neko ko ne zna muziku Ekatarine velike, neko ko nije uživo video Milana na koncertu i mnoge druge aktere te progresivne scene?
– Može da je čita kao priču čak i ako ništa ne zna o muzici. Vrlo često mi se dešavalo da čitam o nekome čiju muziku nisam čuo, ali me zapravo knjiga zainteresuje da je otkrijem. Nove generacije, a njih sada već ima mnogo, jer je prošlo 20 godina, nisu imale prilike da vide Milana, da odu na koncert, kupe ploču. Oni mogu da dobiju informacije preko Jutjuba i interneta uopšte, ali imaju i priče. Neke od tih priča su u ovoj knjizi. Informacije koje ljudi dobiju iz nje, ili drugih medija mogu, možda, da im pomognu da razumeju priču o Milanu. Za nove generacije koje iz drugog ugla i perspektive sagledavaju Milana i njegovu karijeru to čini legendu o njemu i Ekatarini Velikoj vitalnom.
n Unazad dve decenije svakog 5. novembra brine se o tome da se javnost podseti na značaj Milana Mladenovića. Neretko u tome izostane spontanost, koja je bitna odlika njegovog stvaralaštva. Kako dostojanstveno čuvati uspomenu na Milana?
– Umesto što establišment eksploatiše uspomene na Milana i pokušava da se iskupi za određene stvari koje nije učinio onda kada je trebalo i brine se o sticanju jeftinih političkih poena tako što njegovim imenom naziva ulice i platoe, možda ne bi bilo loše da svoju konkretnu moć, koju svakako ima, upotrebi da utiče na javnost da se zahtevnost publike podigne na viši nivo. To je nešto na čemu bi im Milan i mnogi drugi ljudi poput njega bili mnogo zahvalniji. Da neki novi Milani imaju s kim da komuniciraju, da mogu da osete da ih neko razume, podržava, deli njihovo mišljenje u vezi s plemenitim i dobrim sadržajima koje pokušavaju da saopšte. Umesto toga zahtevnost publike se snižava do nivoa čovečije ribice. Kako će neki budući Milani moći da komuniciraju sa svojom potencijalnom publikom, ako nje uopšte ne bude?
n Knjiga je pisana profesionalno i moguće da baš zbog toga emocionalno jače deluje na čitaoca u odnosu na štivo sličnog žanra gde se lako sklizne u banalnost.
– To je vrlo lep kompliment, zahvaljujem. Ako tako mislite, moguće je da sam postigao cilj, a to bi ujedno mogao biti i dokaz da je knjiga zaista pisana čistog srca. To je bio osnovni preduslov i mislim da bi trebalo da bude tako za svaki posao. Ako ne možeš da uradiš nešto čistog srca, nemoj ni da radiš.
n “Mesto u mećavi” je na izvestan način i priča o gradu, Beogradu, “poslednjim čekačima autobusa”. Čak i srednjovekovna izreka kaže “ima nešto u gradskom vazduhu što oslobađa”. Deplasirano je ograđivati se političkom korektnošću usled činjenice da se ovde sve teže diše, tačnije, Beograd se poseljačio. Gde se izgubio Beograd?
– Mora da bude negde, mada se to mnogo ne vidi. Oni koji imaju konkretnu moć mogu da utiču na socijalne tokove i tokove kulture i bilo bi lepo kad bi ohrabrivali koncept velegrada koji bi u Beogradu trebalo da postoji, a koji je sada lakše naći u nekim manjim gradovima. Beograd bi trebalo više da poštuje svoj skoro sasvim izgubljeni oreol prestonice. Trenutno je, nažalost, zaista pretvoren u najseljačkiji grad. Kao što u knjizi kaže Goran Bulatović Manza, prvi bubnjar Partibrejkersa: Na muci se poznaju junaci, a i seljaci. “Poznali” su se i jedni i drugi, mada junaci ne dolaze do javnosti onoliko efikasno koliko dolaze ovi drugi. Zato nam se i čini da je grad potpuno poseljačen. Treba razumeti, mada već postaje cinično stalno objašnjavati, da nije reč o tome da su oni koje zovemo došljacima poseljačili Beograd. U Njujorku su svi došljaci, pa ga to nije ni poseljačilo ni uništilo. Ništa ne znači ako je neko samo deklarativno građanin, makar se predstavljao kao rođeni Beograđanin deset generacija unazad. To vredi samo ako se vidi iz načina na koji živimo. Neko ko je, kako obično kažu, sišao s planine, ima isti potencijal da bude građanin kao i onaj ko je deset generacija u Beogradu, samo ako to želi. Ključno pitanje je na koji način svako od njih doprinosi istinskom velegradskom duhu. Namerna zabuna u podeli na ruralno i urbano, koja čini ljude osetljivim na razne načine, mnogo toga lošeg je učinila. Kad se kaže urbano, ne misli se ni na snobovsko, ni na pritajeno seljačko, ni na prigradsko. Urbano bi trebalo da bude nešto što afirmiše i veliča život u gradu u plemenitom, a ne u pervertiranom obliku.
n Šta vam je bilo najteže a šta najlepše dok ste radili na knjizi?
– Ništa mi nije bilo teško, osim povoda. Više bih voleo da sam pisao knjigu o Milanu koji je sa nama, a ne o Milanu koji je otišao. To se povremeno vraćalo kao teret i pritisak, ali zato se iz razgovora sa ljudima vidi da je on živ u onoj meri koliko je prisutan u njihovom sećanju i njihovim manifestacijama ljubavi. Jednu od njih imamo na poleđini korica, izgovorio ju je Dušan Dejanović (bubnjar Limunovog drveta i Katarine II). Tad se već zamonašio i kad smo razgovarali, rekao mi je da je nije voleo Milana ni zato što je bio veliki umetnik ni zato što je dobar čovek, niti zbog njegovih svojstava i osobina, niti što mu je nešto učinio, nego ga voli samo zato što on jeste jedini Milan koji je ikada postojao i to je neverovatno tačan pristup prijateljstvu, ljubavi i samom življenju.
n Budući da ste poznavali Milana, koje su bile njegove najupadljivije osobine?
– Inteligencija, posebna ljudska toplina i vanserijski talenat. Plemenitost i umetnička i ljudska nepotkupljivost. To su bile Milanove osobine.
Svako to razume ako hoće
Ovako je Koja iz “Discipline”, po svom lucidno-minimalističkom modelu, prokomentarisao enigmatični naziv benda S.T.R.A.H. Aleksandra Žikića. Grupa je objavila samo jedan (ali vredan) EP Mesec, ali i danas kad ih vidite i čujete na internetu, sa sve Aleksandrom Timofejevim za bubnjevima, pomislite da možda ne bi bila loša ideja da se ponovo okupe. Poslednja informacija je da je od pre nekoliko meseci S.T.R.A.H. ponovo aktivan. Kao i Žikićev drugi bend The LVC’z, koji upravo završava debi album. Pored impozantnog novinarskog opusa Žikić je svojim tekstovima doprineo, a i dalje to čini, da vrednost mnogih talenata bude prepoznata na vreme: od Stefana Milenkovića do benda kakav je Clock DVA. Možda najzanimljivije od svega je to što je pre nekoliko godina postao prvi Srbin koji je magistrirao svedenborgijansku teologiju na jedinom mestu na svetu gde je tako nešto moguće, univerzitetu u Brin Etinu, Pensilvanija. Zahvaljujući tome, danas svakog ponedeljka od 18 sati drži predavanja iz te oblasti u prostoru hotela Balkan na Terazijama.
Leva ruka tame
Postoje tri nivoa simbolike naslova knjige “Mesto u mećavi,” koji se zapravo prenose i na njen sadržaj. Jedan je da je Milan bio čovek s kojim ste mogli razgovarati o svemu i svačemu, između ostalog i o književnosti. U tom smislu vrlo često je pominjao i u našim razgovorima da je njegova omiljena knjiga “Leva ruka tame” Ursule Le Gvin. Kad sam razmišljao o centralnoj niti, sve vreme mi je to bilo u glavi, pa sam ponovo pročitao Milanovu omiljenu knjigu i prvo naišao na konstrukciju “mesto u mećavi”. Pomislio sam da bi to bilo vrlo odgovarajuće za naslov, dobro zvuči, a to su i Milanovi inicijali, što je drugi nivo simbolike. Treći je opšti. Milan je delovao, kao i svi mi, u turbulentnim vremenima i teškim, neprijatnim okolnostima. Vrlo slično stanje prirodnoj mećavi, kad ste šibani elementima sa svih strana i sve vreme tragate za zaklonom, koji većina nikada ne nađe.
Razgovarala Aleksandra Ćuk
Izvor: Danas
