Aleksandar Petrović Babić rođen je 1984. godine u Jagodini. Osvojio je treće mesto na Festivalu kulture mladih u Knjaževcu, bio finalista festivala mladih pesnika Dani poezije, u Zaječaru. Objavljivao je u časopisima Koraci i Gradina, zastupljen na projektu Reč u prostoru beogradskog SKC, kao i u zborniku Rukiposi 31 u Pančevu.
Iza njega su dve zbirke pesama, Pesme i ostale metamorfoze (2002, nagrada fondacije Dejan Mančić iz Niša), i Bogovi otvorenih prozora (2017, nagrada za drugu knjigu Somborskog književnog festivala).
Izdavačka kuća PPM Enklava nedavno je objavila njegovu treću zbirku poezije Gotam bluz. Ovo smo iskoristili kao povod da popričamo sa mladim autorom.
- Glembajevština, oblomovština… Postoje li „gotamovština“ i „gotamski ljudi“? Кako ih prepoznati?
Кada završite sa čitanjem Gotama, na klapni videćete kratku priču, koja je smeštena u svojevrstnom distopijskom društvu. Ona počinje ovako, „U Gotamu jedino su Heroji i Zlikovci još uvek u formi, gipki, hitri, okretni. Ostatak stanovništva morbidno je gojazan, otromboljen i bezvoljan, gotovo nikada ne izlazi iz stanova. Ulice su postale beskrajan poligon za borbu pravde i haosa.“
Igrao sam se sa idejom da su pesme iz zbirke dnevnik uspomena žitelja tog imaginarnog hronotopa, koji sada pasivno provode svoje živote u stanovima, pred industrijom digitalne zabave, „zabavljeni do smrti“. Za to vreme „veliki igrači“ na ulicama igraju uloge zlikovaca i heroja, ali u konačnom zbiru to nimalo ne utiče na živote građana ovog grada. Možda su oni futurističke verzije Oblomova, koji su odustali od svog života i umesto u paralizu, i smrt, utonilu u blaženstvo medija. A kako ih prepoznati? Svi smo mi pomalo „Gotamovci“, prema tome, treba početi od nas samih.
- Da li je uočavanje i imenovanje „ruševina u kojima smo odrasli“ već neka vrsta osvešćivanja i tihe pobune protiv „zen diktature“?
Mislim da su građani Srbije zen učenje prihvatili i suviše dobro, samo u pogrešnoj sferi, primenjujući ga na socijalnom, namesto psihološkom planu. Da podrobnije ovo objasnim. U zazenu – zen meditaciji – cilj je opaziti svaku misao, oset i osećanje, postati je svestan, a zatim prihvatiti to što se dešava i proživeti taj objekat iz tekuće stvarnosti koji je dopreo do vaše svesti. Кod nas, pak, u kakvom zanosu raznih, što totalirarnih, što tranzicionih režima, ovo je sa induvidualne prevedeno na društvenu ravan; samo konstatujemo šta se sa nama dešava, osetimo jad i bedu svega toga, gubitak slobode medija, ekonomski sunovrat, emigraciju iz zemlje kao lek, partokratiju, sumnjive „međunarodne“ sporazume, korupciju i gubitak radničkih prava, zatim prihvatimo to i nastavimo sa našom socijalnom meditacijom, pretpostavljam, sve do konačne rijaliti nirvane, ispred TV aparata ili društvenih mreža. Tako da se Srbi, kao kakvi drevni zen majstori, ne mešaju u svoje živote.
- Može li se rečju i ritmom istinske osećajnosti raskrinkati zavera „bluzera početnika“ i „gojaznih humanitaraca“ protiv čoveka ili je u toj borbi „herojima“ i „nepotkupljivim polubogovima“ potrebno i nešto više? Ima li istina, zaista, taj prevratnički potencijal ili se sa reči mora preći, u jednom trenutku, i na dela?
Vi kao pesnik treba nekom gladnom sladokuscu da opišete jelo (kao da ste kakav vrsan kulinarski recezent ), koje najverovatnije niste ni probali, možda tek samo omirisli sa „trpeze bogova“. Ne znate ni recept, ni sastojke, ni metode koje je kuvar koristio kada je pripremio svoju đakoniju, jedino u šta ste sigurni je da vi to morete da učinite, da je na neki način sudbina čitavog jezika u vašim rukama. Ovo je ipak zanesenjačka pretencioznost, ne prevratnička, pa ako pokušate da nahranite gladnu gomilu sa ovakvom metaforičkom hranom, biće teško, gotovo nemoguće, rastrgnuće vas ili još gore ismejati. Možda zato, kada pogledate istoriju, revolucionarni pesnici bi često završavali ili sa rupom od metka na slepoočnici ili kao ćate ( a neki bogme i kao ambasadori ), ne baš najdemokratičnijih, post-revolucionarnih režima. U svakom slučaju pesnik bi nestao.
Mislim da je poezija ipak i suviše suptilna umetnost, i da je pesnik-prevratnik pretenciozna koncepcija. Meni kao pesniku zanimljivije je da pišem o društvu koje je omogućilo „zen diktaturu“, nego o samoj diktaturi. Naravno problem je i u tome, što dok mi tek džentlmenski skidamo rukavice, sporo kao u matriksu, koje su još pride raznih boja – a ima i levih i desnih – dotle su „glavonje na vrhu“ navikli na rvanje u blatu. Čitav svoj život proveli su tamo, donose pravila koja poštuju unutrašnju logiku tih njihovih blatnjavih života, dišu to blato, jedu tu kal i glib, prosto kipte od te prljavštine, i svakako imaju prednost i dobar start u odnosu na sve iole pristojne ljude.
- Iako lična i konkretna, Vaša poezija zrači i snažnom univerzalnošću motiva i poruka koje u sebi nosi. Кakvu ulogu u postizanju te univerzalnosti imaju česte biblijske reminiscencije?
Uglavnom je reč o arhetipovima koji se provlače kroz mnoge religije i mitologije. Eva u pesmi Evin bluz predstavlja arhetip majke i prve žene uopšte, koja i pored svoje primordijalne majčinske ljubavi, stoji u drhtaju pred besmislom i paradoksalnošću života koji će stvoriti. Mogla se zvati Geja, Demetra ili Isida, ali supstrat pesme bi ostao isti. U ovoj pesmi Eva ima i svog, uslovno rečeno, animusa, to jest arhetipa „zlog“ oca, Demiurga koji posmatra ovaj svet kao u nekom terarijumu ( simbolu utrobe ), i prikazan je pre kao smotan tinejdžer, suviše nezreo za zadatak stvaranje koji mu predstoji, pre nego kao figura od snage i autoriteta. Volim da se poigravam arhetipovima, da im stavljam različite persone i da izvedem svoj mali „obrt“ na kraju, ali uvek težim jednoj univerzalnosti, dok pokušavam da ostanem uzemljen u nesvesnoj istoriji Čoveka, pre nego čovečanstva. Ne verujem da je O`Hara znao nešto posebno o detaljima života, što u „beloj“, što u „crvenoj“ Rusiji, pa je ipak napisao dobru pesmu o Majakovskom, nesputanu različitošću istorija i kultura. Umetnost, a možda poezija sa svojim snolikim kvalitetima, jedan je od najboljih teleskopa ( ili mikroskopa ) ka kolektivnom nesvesnom.
- Gotam bluz bi se mogao „odsvirati“ na bilo kom jeziku, bilo gde u savremenom svetu, pogotovo njegovom urbanizovano-digitalizovanom delu. Da li ste do sada imali iskustva sa prevođenjem Vaše poezije na neki strani jezik?
Nažalost, do sada moja poezija nije prevođena na strane jezike, ali, isključivo iz zabave, mogu pokušati da izvedem jednu prevodilačku minijaturu.
and again with that spring blues
the womb is a jukebox
you become soundtrack
of the street
or at least
the ending credits
of a subversive film
- Na čemu trenutno radite?
Na nastavku Gotama, želim da napišem poetsku trilogiju koja bi bila smeštena, kako je to danas popularno u filmskoj industriji reći, u jedno „zajedničkom univerzumu“. Takođe, stidljivo radim i na jednom proznom delu, koje bi na jedan satiričan, ali nadam se relativno zabavan način, nastavilo da komentariše društvo koje je dozvolilo „zen diktaturu“.
- Кoji su pesnici kojima se rado vraćate?
Rekao bih da pesnike koje volim nisam nikada ni napuštao, ali mislim da je ta ljubav sa godinama dobila na jednom platonskom kvalitetu, polako nestaje taj „erotski“ zanos i ostaje jedna mirnija kontemplacija nad literaturom koja je nas sve formirala. A koji su to pesnici? Gotovo isključivo reč je o klasicima.
- Кoji je Vaš savet mladim pesnicima i onima koji žele da se upuste avanturu objavljivanja zbirke poezije?
„Ovo vreme, teško je za pero…“ Da li je ovo savet? Ipak ne.
- Šta možete preporučiti za čitanje posetiocima Bookvara?
Počeo sam sa čitanjem Ognjenog anđela, Valerija Brjusova. Crna misa, okultizam, Sveta inkvizicija i sve to iz pera misterioznog Rusa, koji je izdao antologiju ruske simbolističke poezije u kojoj je on sam napisao sve pesme, a zatim ih „ukrasio“ različitim pseudonimima. Uz ovaj roman preporučujem i Skrajbinovu nedovršenu kompšoziciju Misterije, kao saundtrek.
Razgovarao: Vladimir Aranđelović
