Iza imena Džejms S. A. Kori kriju se, zapravo, dva autora – Danijel Abraham i Taj Frenk. Prvo i poslednje ime u pseudonimu su njihova srednja imena, a inicijali pseudonima su inicijali Abrahamove ćerke.

Njih dvojica su do sada napisali pet knjiga u serijalu Prostranstvo, a obavezali su se izdavaču (i obožavaocima njihovog dela) da će napisati ukupno devet knjiga.

Abadonova kapija je treća knjiga u serijalu za koju su 2014. godine dobili nagradu Lokus.

Radnja njihovih knjiga se dešava u budućnosti. Čovečanstvo je kolonizovalo gotovo ceo Sunčev sistem, ali ne i spoljni kosmos. Dešavanje nije smešteno u (pre)daleku budućnost kao u nekim drugim delima. Ovde čovečanstvo tek razvija svoju tehnologiju, bez uticaja vanzemaljskih rasa kao u, na primer, Zvezdanim stazama.

Ljudi su kolonizovali Mesec, Mars i Pojas asteroida po receptu koji je već hiljadu puta viđen u istoriji. Zemlja je iskorišćavala Mars, Mars je dominirao resursima Spoljnih asteroida. I, kao uvek u istoriji, ljudi su se pobunili. Mars je dovoljno vojno ojačao kako bi se osetio moćnim da raskine sve veze potlačenosti sa Zemljom, a narod Spoljnih asteroida organizuje svoje terorističke ćelije pune patriotski svesnih boraca za slobodu.

Baš u tom nestabilnom političkom trenutku neman je počela da se budi. Naime, zagonetni protomolekul koji je neki inteligentni oblik života poslao na Zemlju pre više od dve milijardi godina ostao je, silom srećnog slučaja i gravitacije, „zarobljen“ i nije završio na Zemlji. Sada je pronađen i, pod promenjenim okolnostima, on nastavlja svoju misterioznu misiju.

Protomolekul može da menja i transformiše živa bića. Ovo, naravno, žele da iskoriste zle pohlepne korporacije i manje pohlepna, ali ništa manje zla, armija.

Abadonova kapija nastavlja priču koja je stala na kraju romana Kalibanov rat. Protomolekul je u Uranovoj orbiti izgradio ogromnu crnu kapiju u neki drugi svemir. Ujedinjeni međusobnim nepoverenjem Zemlja, Mars i Spoljni asteroidi šalju svoje vojne i naučne letelice da ispitaju šta je svrha ove tvorevine.

Knjiga je odlična spejs opera, pisana je u klasičnom stilu, koji će svaki ljubitelj starog SF-a sa uživanjem da čita. Sa druge strane, ona nije nimalo dosadna ni novim generacijama, jer je tu splet akcije, horora, trilera, a sve odiše atmosferom noira. Mada sam čitao i postove na forumima u kojima se mlađi čitaoci žale kako je splet klasičnih SF motiva i tema u knjizi zapravo od nje načinio dosadno i nečitljivo delo.

Ono što se meni, između ostalog, ne dopada previše u ovom romanu jeste nešto što je rak rana pisaca naučne fantastike. U pitanju je njihova opčinjenost Organizacijom ujedinjenih nacija. Vera koju oni polažu u ciljeve ove međunarodne organizacije je toliko bolno naivna da postaje tužno. Možda je u vreme kada je Artur Klark pisao svoje radove i bilo opravdanog razloga podleći posleratnom optimizmu i veri u pravedniji i bolji svet, ali danas više niko ne veruje, ako ne baš u te ideale, onda sigurno ne u UN koja je podbacila u svom zadatku. Slažem se da je u pisanju spejs opera potrebno nešto što će da predstavlja celu planetu (ili svemirski kvadrant), ali bih voleo da pisci izmaštaju nekog drugog predstavnika, makar neka ga nazovu drugačije.

Druga stvar koja mi bode oči jeste izvesna velečasna Anuška Volovodova, koja vodi Ujedinjenu crkvu Svetog Jovana na Jupiterovom satelitu Evropi. Ona je, u svojstvu savetnika generalnog sekretara Organizacije ujedinjenih nacija (sic!), odabrana da putuje zajedno sa vojskom i naučnicima ka vanzemaljskoj crvotočini. Ovo je još jedna stvar koji SF klasičari obožavaju da rade. Čovečanstvo uvek moraju da predstavljaju verski oci (u ovom slučaju i matere). Jer kako ćemo, zaboga, da izađemo pred visoko razvijene vanzemaljske civilizacije bez naših vračeva koji, valjda, na najbolji način, oslikavaju na kom nivou razvoja je naše društvo danas. Možda taj stav i ne bi bio tako problematičan da su autori radili malo i na duhovnoj i filozofskoj evoluciji religije i njihovih učenja (isto kao i na evoluciji UN-a). Očekivao bih da su velika naučna otkrića, ili makar protok godina, uticali i na prastaru religiju pustinjskih čobana. Ali, ne. Generalni sekretar UN-a odlučuje da čovečanstvo predstavlja osoba koja i dalje misli kako molitve leče kancer i zaceljuju krvave zanoktice i odsečene udove. To što su u ulogama Generalnog sekretara i verskog diplomate čovečanstva osobe ženskog pola, a u slučaju Anuške Volovodove i lezbijka, jeste određen korak napred u odnosu na vreme kada su dela Klarka i Asimova pohodili knjižarske police, ali je korak u mestu u odnosu na sadašnji trenutak.

Knjige iz ovog serijala pokazuju društvo koje je, uprkos tehnološkom napretku, ostalo učaureno u svoje tradicionalne predrasude. Ljudi su napustili Zemlju, ali su kao prtljag poneli i svoje konzervativne stavove. Nije čudo da onda, paralelno sa velikim naučnim otkrićima, ljudi otkrivaju i nove/stare predrasude. Zbog ovoga se, po ko zna koji put u delima naučne fantastike, celo čovečanstvo nalazi na rubu samouništenja jer je vođeno pohlepom, motivima zarade i iskorišćavanja drugih ljudi, kao i mržnjom prema onima koji su, samo naizgled, drugačiji od njih. Korporacije i političari koriste strah da bi posejali mržnju prema Onim Drugima da bi tu mržnju iskoristili kao pokretač akcija zarad svojih sebičnih ciljeva bez obzira na žrtve i cenu koju će drugi platiti. Abadonova kapija nam pokazuje da ljudi, iako su uspeli da nasele Sunčev sistem ipak nisu uspeli da iskorene nasilje prema ženama ili prastari prezir i mržnju prema pridošlicama, migrantima sa susednih planeta, meseca ili asteroida.

U svakom slučaju, ove male nesavršenosti, ne narušavaju kvalitet ove knjige, pa ni celog serijala. Ovo je i dalje knjiga koju bi trebalo da pročitaju svi ljudi koji vole inteligentno napisan naučno fantastičan roman. Kao i oni koji bi želeli da se upoznaju sa ovim žanrom.

To što je u pitanju serijal knjiga ne bi trebalo da odbije čitaoce jer je svaka knjiga zaokružena celina.

Srpsko izdanje knjiga ovog serijala je odlično i zbog fantastičnog prevoda Gorana Skrobonje.

Za one koji žele više od knjige Syfy je najavio seriju rađenu po ovim knjigama.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts