Moćna reklamna mašinerija američke filmske industrije izbacila je u žižu interesovanja širokih masa konzumenata još jedan proizvod – naučnofantastični spektakl „Marsovac“ u režiji Ridlija Skota, sa Metom Dejmonom u glavnoj ulozi. Literarni predložak za ovaj hit je istoimeni roman potekao iz pera/tastature Endija Vira (1972). Svojim debitantskim delom Vir je iživeo deo „američkog sna“ i postao novo literarno ružno pače koje se pretvorilo u (isplativog) labuda. Njegova spisateljska priča liči na onu prethodne zvezde Džoane Rouling (i niza ranijih) i svodi se na pouku: budite uporni, nikada ne odustajte i, u jednom trenutku, postaćete slavni. Kao Roulingova, i Vir je svoje spisateljsko čedo pokušavao da proda nezainteresovanim izdavačima a onda je „Marsovca“ okačio na Amazonov sajt i prodavao kao elektronsku knjigu, u tom trenutku najjeftiniju (samo 99 centi). I – publika se pomamila, masovno kupovala e-knjigu (35.000 knjiga za prva tri meseca) što nije promaklo „Kraunu“, izdavaču „papirnih“ knjiga, koji mu je ponudio ugovor pa je roman ugledao svetlo dana kao klasična knjiga. Potom je ovo delo zapalo za oko filmskim producentima koji su namirisali novi „blokbaster“ i – sve ostalo je istorija (zabave i profita). Hoće li film ispuniti očekivanja producenata videće se po finansijskim izveštajima a da li će preživeti sezonu i ostati zapamćen saznaćemo za par godina.

Nezavisno od sve ujdurme oko filma znatiželjnim čitaocima, ovdašnjim ljubiteljima naučnofantastičnih knjiga (u bilo kom obliku), na raspolaganju je obimni debitantski roman (386 stranica) vatrenog zaljubljenika u astronautiku. Priča je krajnje jednostavna i bezbroj puta ponavljana jer po osnovnim karakteristikama pripada korpusu „Robinzonijada“, dela koja se temelje na iskustvima klasičnog romana Danijela Defoa iz 1719.g. (dela sa ovom tematikom bilo je, naravno, i ranije, još od antičkih vremena). Dakle, sticajem okolnosti američki astronaut Mark Vatni biva ostavljen na Marsu (ostatak posade krene dalekoj kući) i sve do kraja romana on pokušava (i uspeva) da ostane živ, zahvaljujući svom znanju i veštini, da bi konačno bio spasen domišljatom akcijom brižnog (i pametnog) ostatka posade (pod budnom pažnjom i uz učešće čitavog čovečanstva). U bezbrojnim su romanima/pričama/filmovima/stripovima ljudi ostavljani i gubljeni na raznim asteroidima i planetama i svi oni daleki su „potomci“ brodolomnika na zemaljskim morima. Na Marsu su takođe mnogi nevoljnici bili izgubljeni, kako na filmu, od kojih je najpoznatiji „Robinzon Kruso na Marsu“ (1964), tako i u romanima/pričama – među najpoznatijim prozama s ovom temom je roman „Prvi na Marsu“ Reksa Gordona (1956, drugi naslov ovog dela je još ilustrativniji „Ne čovek Petko“). Najnoviji, Virov Robinzon neće naći Marsovce ali će se, kao i prethodnici, boriti sa negostoljubivom planetom svojim naučničkim znanjem (pomešanim sa improvizacijama) i moćnom tehnologijom XXI veka. Da su se u čitavu priču umešali i domoroci s Marsa, bio bi to tipični „kolonijalni roman“ koji je slavi nadmoć civilizovanog, prosvećenog i tehnologizovanog belog čoveka nad ostatkom planete (naseljene obojenim ljudima).

Vir strogo insistira na poštovanju nauke i njenih zakonitosti (koja još ne zna ima li Marsovca) pa Mark Vatni misli i radi, kuje planove i ostvaruje ih, stiže do prepreka i savladava ih. Ipak, posle određenog broja stranica, na kojima on vodi svoj dnevnik, čitalac biva zamoren takvim dešavanjima jer je glavni junak, ma koliko sposoban bio, sasvim prozaična pojava, nesposobna za emotivne uzlete i padove pa čak ni za opise okruženja (mada obavlja i geološke eksperimente). Sem usredsređenosti na cilj i fizičkog umora koji rad donosi on nema druge doživljaje; slobodno vreme koristi za gledanje (od otišlih kolega ostavljenih) zamornih starih TV serija, čitanje romana o Herkulu Poarou i nevoljno slušanje disko muzike. Ako se prihvati da je astronaut „suvi racio“, bez mnogo duhovnosti i sa tek ponekom duhovitošću, pa zato ni njegov dnevnik ne može biti drugačiji, svakako nije prihvatljivo da dešavanja na Zemlji, u Nasi odnosno u matičnom svemirskom brodu, predstavljena iz vizure sveznajućeg pripovedača, budu opisana neinventivno, bez ikakvih stilskih finesa. Time priča, istina, dobija na čitljivosti ali gubi bilo kakvu književnu vrednost. „Marsovac“ iznova otvara staro pitanje o odnosu naučne i literarne „komponenete“ žanra, pitanje koje nisu uspeli da razreše ni doajeni tzv „tvrde“ naučne fantastike, predvođeni Arturom Klarkom, u „zlatnim vremenima žanra“. Davanje primata dobroj ideji i naučnoj uverljivosti nije zalog valjanosti priča/romana jer se oni, kao književno delo, ne isrpljuju samo u tim elementima. Virova ideja, pak, nije ni originalna pa ni preterano uzbudljiva, često je preopterećena naučnim znanjima i, u spisateljskoj realizaciji, bez umetničkih dometa i kvaliteta. Mark Vatni mogao bi da pleni svojim karakterom, smelošću ili tvrdoglavošću, pa čak i da izazove poštovanje kada bi bio stvarna, uverljiva ličnost ali mu za to nedostaje – literarna „duša“.

Zbog svega ovoga, „Marsovac“ ostaje samo štivo za brzu i laku zabavu-potrošnju.


Piše: Ilija Bakić

(„Dnevnik“, 2015.)

Comments

comments

Related Posts