Načisto smo ga ugasili. Ali će zato Vođina goreti do zore, ispaljuje mudri aforizam srpski književnik Zoran Ćirić, alijas Magični Ćira, umesto odgovora na večito pitanje da li za Srbiju ima nade ili je vreme ovde zaustav(lje)no.

Sa Ćirićem, književnikom za koga se uspešno lepe kako mejnstrim priznanja i velika čitanost, tako i kontroverze i marginalizacija, valjda u duhu njegove (samo)definicije da je subverzivni tradicionalista (karakter je čovekova sudbina), razgovaramo, međutim, manje o večitim, a više o konkretnim temama. Njegov najnoviji roman Zaustavno vreme, koji je, kako objašnjava, deo trilogije prožete duhom anarhizma, ovih dana prati adekvatna promocija. Protiv njega je podignuta optužnica zbog pretećih SMS poruka koje je uputio gradonačelniku Niša Zoranu Perišiću (SNS) u vreme rada na romanu, pre 17 meseci.


* Slanje takvih poruka bila je (osmišljena) promocija vaše trilogije, umetnički koncept ili puka slučajnost?

– Svi znaju na šta je Magični sve spreman samo da pruži šansu svojim knjigama da dođu do svojih čitalaca. Pa, ima li gore pretnje od one “Čitaj romane i priče Magičnog da ne bi on pročitao tebe”? Zato sam i postao omiljeni pisac aktuelne Vlade. Iz mojih knjiga su naučili da valja permanentno plašiti narod kako narod ne bi počeo da plaši njih. A narod je grdna svetina, nalik zapuštenoj marvi koju je teško kontrolisati kada uobrazi da je pobedila strah i postala hrabrija od svojih krotitelja. Samo nam još fali da korida postane novi rijaliti šou – tamo se suverenitet bika proverava na vrlo brutalan način… Znate, ništa strašnije nego ostati nepročitan u strogo kontrolisanoj državi sa polupismenom elitom i podanicima s akademskim titulama.

Dakle, ništa nije slučajno. Ako pišete odmetničku prozu, punu starozavetnih principa, poput onog: “metak za metak, keš za keš”, onda takvo pisanje morate da propratite odgovarajućom revolveraškom promocijom. Lako je onima koji proizvode šeike široke ruke, ambasadore sklone zagrljaju čvrste ruke, problematičnu braću alergičnu na uniforme i vaspitne batine, kockarske bordele na vodi, železare mekog srca, porodične hramove s bazenima, dronove, zavičajnu rakiju, koridore ljubavi i zaštitnike seljaka od građanskog omalovažavanja.

Ja pišem priče, dugačke i kratke, surove i nežne, mračne i vedre, melanholične i opscene, neke ispunjene ljubavlju i mržnjom a neke ispunjene političkim seksom. Treba sve to raspinjanje izdržati, a da me krst koji nosim ne klepi po tintari od prevelikog napada grandomanije.

E, zato je Veliki Vođa – prepoznajući simptome paranoidne šizofrenije kod svog omiljenog pisca – preuzeo na sebe kompletan marketing mog novog romana. To doista i ne treba da čudi, budući da se radi o fudbalskom trileru a Veliki Brat Alek se u mladosti bavio stadionskim navijaštvom. Zato je lično odobrio da se pojavi tako provokativan roman u čijem pregrejanom, grandioznom finalu razgnevljena navijačka masa krene da urliče: “Nož, fudbal, žica! Biće opet Srebrenica!” I to životinjsko režanje proteže se na čitave dve stranice. A autor umesto kritičkog komentara i moralne osude, sve to opisuje sviftovsko-gogoljevskim zaumnim, nepodnošljivo mizantropskim, satiričnim mantranjem. Dok se u međuvremenu ono kolektivističko verbalno orgijanje pretvara u bajanje a poklič u zavet. Pa vi sad vidite da li je mogući žešći napad na političku korektnost i najveće tabue našeg sveže emancipovanog društva. U ime umetničkih sloboda Veliki Vođa je čak doveo u pitanje i dalji tok evroatlantskih integracija. Malo li je?

Nakon svega izrečenog, jasno je da se ovde radi o nečem mnogo većem od bilo kakvog umetničkog koncepta ili o kosmičkoj slučajnosti. Da biste otkrili najveću tajnu Vođine zacementirano podvojene ličnosti morate pročitati Zaustavno vreme – eto šta vam je perfektan marketing.

* Naveli ste da je slanje takvih poruka umetnički performans inspirisan Dišanovom redimejd umetnošću, odnosno ispitivanje načina reagovanja političara u delikatnim situacijama, kako bi to upotrebili u romanu. Počeli ste da živite u sopstvenoj književnosti ili je sve to, ipak, samo dobar izgovor “za sud”?

– Ne razumem o kakvom sudu govorite. U našoj pravdoljubivoj domovini, zahvaljujući temeljnim reformama, postoji samo Vođin sud. Tako je zauvek oduvana ona licemerna farsa zvana pravosuđe. A što se tiče subverzije, zapamtite zlatno pravilo umetničkog podzemlja – ne može niko biti subverzivniji od Vođe.

* U svom romanu “Zaustavno vreme” pratite jednu fudbalsku utakmicu, koju eksplicitno obeležavaju organizovani kriminal, korupcija, nasilje, nameštanje rezultata, mračne posledice ratova 90-ih. Ilustracija “u malom” današnjeg srpskog društva ili?

– Zaustavno vreme jeste anarhističko opelo za moju kukavičku generaciju koja je svesno lagala sebe kako je moguće srušiti despotski režim protestnim šetnjama, zviždanjem u pištaljke i lupanjem u šerpe, lonce i poklopce. A kao što znamo, tako se nikada ne stiže u Čistilište.

Inače, srpsko društvo je u apokaliptičnom stanju već četvrt veka. Drugi narodi Apokalipsu čekaju i razmišljaju o njoj, a Srbi je aktivno žive. Retardirani od abortiranog kolektivnog samoubistva postali smo istovremeno i zamorčići i eksperimentatori u retorti Velike Svetske Depresije. Nema progresa u našem propadanju, a nema ni regresa za godišnji odmor na obalama reke Stiks.

* Završili ste i drugi roman svoje trilogije. Šta se dešava sa njim?

– Naravno, roman Posle potere, jedan moderni hajdučki roman iliti urbani vestern koji pripoveda o Crnom Petru, najvećem i najpopularnijem srpskom odmetniku u savremenoj Srbijici, još uvek ne može naći izdavača. Najveći državni i najveći privatni izdavač odbili su ga bez ikakvog obrazloženja, ama bez ikakvog odgovora. Zašto? Možda zato jer sam, koristeći legendu o Biliju Kidu i Petu Geretu, napisao priču o tome kakva bi sudbina zadesila Gavrila Principa i Mustafu Golubića da su živeli i delali u ovoj razbucanoj zemlji, na koju se srušio Berlinski zid a onda i sve ostale nesreće koje jedno tragično poglavlje istorije čine epskom sagom.

* A kako vidite aktuelnu književnu scenu današnje Srbije?

– Ne gledam na tu stranu. Ne volim da se osvrćem iza sebe dok hodam ivicom fronta. Pisanje je strogo samotnjačka avantura i tu nema vrdanja.

* Zar i po vašem mišljenju, umetničkom i ličnom, poruke jednom političaru da ga čeka “ubistvo” i “živo komadanje”, te da će mu “seme biti zatrto” nisu klasične pretnje?

– Te pretnje su književna fikcija. Ovo je, u stvari, pitanje konteksta. U našoj neopisivo nestvarnoj stvarnosti jedini kontekst koji funkcioniše jeste onaj koji tvori Veliki Vođa. Elem, strpimo se u molitvi i uskoro će nam se ukazati Njegova mudrost. Svi znamo da će i u ovom slučaju Veliki Brat Alek presuditi, pomilovati, ukoriti, pogubiti…

Razgovarala: Zorica Miladinović

Izvor: Danas

Comments

comments

Related Posts