Stariji pisci dobro znaju kako se sa takvim neprijateljima našizma obračunava, šikanirali su ih, otpuštali, maltretirali, gurnuli na marginu, pokretali hajke, prikivali ih za stub srama, nastojali da ih ostave bez hleba. Važno je da mlađi pisci nastave istim putem, da na vreme izuče veštinu zgušnjavanja mraka. Sve lepo piše u čitanci, Ljubislobivoje Kršumović je zaveštao budućim generacijama: “Domovina se brani lepotom, i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem”. Život je, naravno, tuđi život, neće valjda pisci da žrtvuju sebe pored tolikih zaliha topovskog mesa

*Posljednjih se dana povela polemika koja se tiče i Vas, zapravo Vašeg pjesničkog kredibiliteta, u pogledu činjenice da je Vaša poezija angažovana. Kako posmatrate sve to, te u konačnici kako gledate na angažman vlastite poezije? Da li je on danas neki demode ili mislite da je utemeljen kao nužni odgovor na ono što je naša stvarnost?

Ma dobro, pustimo mene, mnogo je važnije to što je otkriće da je odzvonilo pisanju o devedesetim godinama, ratu, zločinu, huškačkom jeziku, stanju poricanja i sličnim temama– izazvalo tektonske poremećaje svuda u svetu. Nobelov komitet oduzeo je nagradu Elfridi Jelinek, jer se ispostavilo da su razmere njene anahronosti džinovske – pisala je dramu “Rehnic” o nacističkom zločinu koji se dogodio u proleće 1945. godine, i to šest decenija nakon zločina. Ginter Gras se već danima posipa pepelom zbog gdanjske trilogije koja ga je proslavila, ide naokolo i ubeđuje čitaoce da ih je obmanuo, nenamerno. Encensberger obilazi knjižare i biblioteke i iz svojih knjiga cepa sve pesme koje govore o nacizmu, ratu, holokaustu i poricanju. Tomas Bernhard se javio iz groba i javno priznao da je poremećen i kastrirani Austrijanac. Peter Vajs ne da se okreće u grobu, nego konstantno rotira, ne može da prežali što mu nisu ranije rekli da je njegovo pisanje anahrono, ne bi uludo potrošio život na sedenje u sudnici tokom frankfurtskih procesa i na pisanje drame o tome. Zebaldov večni mir je zauvek narušen, drugi pisci su pisali i na druge teme, a on, nesrećnik, šta god da počne obavezno prelije holokaustičnom sodom. Openhajmer ubio Vernera Hercoga jer ga je ovaj producentski podržao u snimanju filma “The Act of Killing” koji govori o davnom genocidu u Indoneziji, život mu je upropastio.

A tek ovi pokojni pisci što su se bavili još davnijom mračnom prošlošću, organizovali su na onom svetu potpisivanje peticije, zahtevaju od boga da ih vaskrsne kako bi mogli da izvrše samoubistvo i tako pokažu šta sada misle o sebi i o svom delu.

*Dakle, takvom pisanju i tematici zločina je definitivno odzvonilo? Sve je riješeno, književnost može da bude “cela lepa”?

Nikad nije sve rešeno. U Nemačkoj je ovladavanje zločinačkom prošlošću rešeno u najvećoj mogućoj meri, pa ih opet ta prošlost svako malo zaskoči. Na primer, otkrije se postojanje kolekcije umetničkih slika koju su nacisti oteli od Jevreja, a nema pravne regulative po kojoj bi se te slike vratile vlasnicima ili njihovim naslednicima. Iako je rešeno mnogo toga, opet se nađe neka budala kojoj to nije jasno. Evo, recimo, onaj Marsel Bajer koji napiše “Leteće lisice” pola veka po završetku Drugog svetskog rata. Odmah se vidi da je poremećeni, kastrirani Nemac, čist autošovinista. Ima takvih izroda mnogo, nekad se to zvalo sramota za rasu. Ne znam šta im to treba, umesto da se lepo ugledaju na nas, prvo na našu književnost, a onda da učenje po modelu prošire i na istoriju, reviziju prošlosti, odricanje od antifašizma, školske programe, politički sistem… Procvetala bi im i književnost i cela zemlja, a ne ovako, svako malo moljakaju neke kredite od nas i Grka ne bi li se izvukli iz krize.

*Hoćete reći da je autošovinizam danas najveći problem književnosti u Srbiji?

Danas? Naivni ste, vi, Đorđe, odmah se vidi. Autošovinizam je oduvek najveći problem srpske književnosti, još od vremena Dositeja Obradovića i Jovana Sterije Popovića, kakve su sve oni gadosti pisali o svom narodu i njegovim svetinjama, o svetoj materi crkvi, na primer. O onom nesrećnom Domanoviću da ne pričam, taj nije gledao gde udara. Bilo je i pozitivnih primera, Crnjanski je loše počeo, anarhistički i defetistički, ali se brzo opametio. Paradoksalno je što je autošovinizam cvetao čak i u vreme kad se na šovinizam nije gledalo blagonaklono, u doba socijalizma, pa je Predrag Čudić uspeo da bude osuđen za svoja književna nepočinstva i da finansira uništenje svog romana. Još nije imao hrabrosti da kaže otvoreno šta misli, nego je sve podmetnuo Vaskrsiju Mudiću, umalo nesrećni književni junak da završi na robiji! Eto dokle ide mržnja naših autošovinista.

Autošovinizam je danas, u ovo divno postgenocidno vreme, posebno rasprostranjen. Tih autošovinista nema mnogo, ali što ih je manje – sve su opasniji. A najgori su ovi što dobro pišu, spoj autošovinizma i talenta je ubitačna kombinacija. Od takvih pošteni šovinisti i lažpurlažisti prosto ne mogu da žive. Ne razumem zašto tim jadnicima toliko smetaju rat, zločini, silovanja, etnička čišćenja, genocid? Šta fali genocidu? Pa nismo ga mi izmislili. Kako ne razumeju da su naši nacionalno svesni pisci podržavali masovna ubistva i huškali ljude u klanicu upravo zbog generacija pisaca koje tek dolaze, uključujući i one koji su postali autošovinisti. Prvo, među žrtvama rata bilo je i ljudi talentovanih za književnost, što znači da je genocidom smanjena konkurencija, više prostora za naše mlade pisce. Takođe, među pobijenima bio je svakako i neki budući književni kritičar koji bi naše pisce iseckao u froncle samo zato što su netalentovani. Takve opasnosti su klanjem i zatiranjem svedene na minimum. Dobro, poneki kritičar tog kova je preživeo, ali pisci nacionalnog inženjeringa su se trudili koliko su mogli. A mlade generacije neka nastave.

Ima raznih gadova među tim autošovinistima, ali posebno je odvratan izvesni Toma Bernhardić, čujte, molim vas, šta on piše o Srbima u svom romanu “Stari majstori”: “Kao rođeni oportunisti, Srbi su podmuklice, dodao je, i žive od prikrivanja i zaborava. Nema političke gnusobe, koliko god bila velika, koju oni nisu već posle nedelju dana zaboravili, kao ni zločina, koliko god on bio velik. Srbin je, u stvari, rođeni prikrivalac zločina, rekao je Reger, Srbin prikriva svaki zločin, čak i najgnusniji, jer je, kako je rečeno, rođena oportunistička podmuklica. (…) Srbin je uvek sve prihvatao, svejedno šta to bilo, pa čak to bilo i najveća gnusoba i najveća podlost, i bilo najčudovišnija od svih čudovišnosti, tako je rekao Reger. Srbin je sve drugo osim revolucionara, pošto on uopšte nije nikakav fanatik istine, Srbin već stolećima živi u braku s laži, sa svakom laži, tako je rekao Reger, ali najtešnje i na prvom mestu s državnom laži. Srbi žive, po sebi razumljivo, svoj prostački i podli život kao Srba s državnom laži, rekao je Reger, i to je ono najodvratnije kod njih.”

*Šta da se radi, gospodine Markoviću? Kako da se pravednički osviješteni pisci nose sa tim napastima autošovinizma?

Stariji pisci dobro znaju kako se sa takvim neprijateljima našizma obračunava, šikanirali su ih, otpuštali, maltretirali, gurnuli na marginu, pokretali hajke, prikivali ih za stub srama, nastojali da ih ostave bez hleba. Važno je da mlađi pisci nastave istim putem, da na vreme izuče veštinu zgušnjavanja mraka. Sve lepo piše u čitanci, Ljubislobivoje Kršumović je zaveštao budućim generacijama: “Domovina se brani lepotom, i čašću i znanjem, domovina se brani životom i lepim vaspitanjem”. Život je, naravno, tuđi život, neće valjda pisci da žrtvuju sebe pored tolikih zaliha topovskog mesa. Što više lepote, poverenja u lepotu sveta finansiranog iz državnog budžeta, potkovati se znanjem, teorijski, kod ovlašćenih potkivača i kovača – nipošto kod Kovača – (u skladu sa vladajućom modom, nekad staljinizam, danas formalizam ili poststrukturalizam, svejedno, nije važno kome se klanjaš nego da si pognut, glavno je da se matrica dogmatizma sačuva), čuvati čast velikana da bi se uveličala sopstvena malenkost, biti pristojan, ne udarati na ličnosti (osim na autošoviniste, bon-ton nalaže da im se dođe glave, makar verbalno), pod maskom čiste umetnosti sačuvati sve vrednosti nacionalističke kontrarevolucije za koju smo prolili more tuđe krvi. Eto recepta za uspeh. Srećom, potkupljivih mladaca iz kreativne radionice Ante Talenta nikad ne manjka. Zemlja koja ima ovakvu spisateljsku mladost ne treba da brine za svoju mračnu budućnost.

Mada bi najefikasnije bilo sve te autošovinističke knjige preraditi ili im bar dodati neki uvod koji bi objasnio kontekst u kojem su nastale, kratak pregled slavne srpske istorije po modelu koji su zacrtali Vasilije Krestić, Milorad Ekmečić, Radoš Ljušić i slični histeričari. Ovo nije originalna ideja, u Poljskoj je upravo u toku potpisivanje peticije da se nešto slično uradi sa filmom “Ida” Pavela Pavlikovskog, poznatog poljskog autošoviniste koji širi mržnju prema svom narodu prišivajući mu antisemitizam. I na naslovnice autošovinističkih knjiga obavezno udariti pečat sa natpisom “neprijateljska propaganda”.

*Srbija je dakle, sudeći prema rečenom, raj za pravdoljubivu književnost. Čini se, tragom Vašeg izlaganja, da je na putu da prva riješi autošovinističko pitanje. Nakon toga još da se obračuna sa pretjeranim angažmanom pisaca i biće to eskapistički eldorado. Da li je tako ili Vas ipak nisam posve najbolje razumio?

Na dobrom ste putu, baš kao i srpska književnost. Konačna rešenja su nam uvek išla od ruke, pa nije Beograd slučajno 1942. godine bio prvi judenfrei grad u Evropi. Autošovinisti su saterani u mišje rupe, a radi se na tome da budu potisnuti na još manji prostor, primeren njihovim skromnim umetničkim gabaritima. Preterano angažovani pisci su malobrojni, pa ćemo s njima lako izaći na kraj. Nezgodno je što u književnosti počiva samo jezgro nacionalnog identiteta, pa tu moramo da primenjujemo isključivo ostrakističku strategiju. Pozorište i vizuelne umetnosti, na primer, ostavljaju mnogo širi prostor za delovanje. Tamo smo primenili strategiju inflacije angažmana, pa je stvorena gomila glupih, netalentovanih, ispraznih angažovanih proizvoda, koji se lepo dopunjuju sa nacionalističkim i čistoumetničkim prazninama, na sveopšte zadovoljstvo šupljoglavih svih ideoloških i paraestetskih usmerenja. Jer pravi neprijatelji umetnosti su talentovani ljudi. I ne samo umetnosti, to važi za sve oblasti društvenog života. Kad bi u umetnost, kulturu, privredu, politiku ušli pametni, daroviti, pošteni i sposobni ljudi to bi potpuno urnisalo naš sistem koji se zasniva na podvali, laži i prividu. Eskapizam nipošto nije naš cilj, jer podrazumeva bekstvo od stvarnosti, a naše pisce zanima da se što bolje ugnezde u stvarnost, da zajašu neku sinekurčinu, pa da iz tog udobnog položaja pišu svoje sastave na neslobodne teme, namenjene samo onima koji su posvećeni u tajnu stvaranja ničega ni iz čega. Mnogo je apartmana u kuli od slonovače, ali kirija mora da se plati. Konvertibilne valute su poslušništvo, netalasanje, ignorisanje nezgodnih tema, povlađivanje dominantnoj ideologiji, oportunizam, kukavištvo, ćutanje na sav glas, poricanje u šarolikom bogatstvu različitih poetika…

*Gdje u takvim okolnostima Vi vidite svoje pjesničko mjesto? Vaša knjiga “Čovek zeva posle rata” nesumnjivo unosi zabunu u šarenoliki književni život Srbije.

Na lomači podloženoj nepodobnim knjigama koje kažu da su “pesme ono što se ne sme”, ili opevaju “slavnu istoriju kučina i trica”, ili tvrde da “smrt voli lepa imena”. Autoriteti poput Ratka Dmitrovića, Marinka M. Vučinića, horde krvožednika koji bi malo da kolju, ili nekih mlađih pesnika sa potkovicom u mozgu već su se usaglasili da to što ja pišem uopšte i nije poezije, pa sledstveno tome ne može ni imati neko mesto u književnom kontekstu. Knjige koje unose nekakvu zabunu i uznemiravaju javnost, vređaju našeg socijalističkog ili nacionalističkog ili kakvog god kolektivnog čoveka – ne treba ni objavljivati, a ako su već objavljene, treba ih zabraniti, a ako već imamo tu nesreću da je vreme zabrana prošlo, onda ih bar treba ignorisati. I nekako ubediti čitaoce da ih ne čitaju i ne uživaju u njima, što je najteži deo posla.

*Kako imajući sve to na umu u konačnici gledate na položaj satiričnog pisca sklonog pretjeranoj kritici i autošovinizmu danas u Srbiji ili bilo gdje?

Položaj i ovakvi pisci ne mogu se naći u istoj rečenici, po Zakonu o marginalizovanju nepodobnih i pravilnoj upotrebi jezika u svrhu održavanja privida. Položaji pripadaju onima koji su se trudili da ih se dočepaju, onima koji su jasno pokazali da su lojalni dominantnoj ideologiji, kulturnom modelu, onima odozgo, mrtvomornim instancama koje su zadužene za raspodelu položaja, moći, sredstava i ostalih spisateljskih potrepština. A oni kojima je do kritike neka sami traže mesto pod suncem, jer su sva mesta već popunjena, kako ona pod suncem tako i grobna (u Aleji zaslužnih pisaca za državu, narod, samoupravljanje, nacionalizam, identitet, lepotu, etničko čišćenje na bazi estetike, našu stvar, kozu i nostru). A i kad smo tako lepo uredili ovu našu kolektivnu mrtvačnicu, opremili je beživotnim umetninama svih stilova i pravaca (u skladu s doktrinom nacionalnog holizma), prisustvo nečeg živog samo bi pokvarilo opšti utisak i večni mir koji vlada u našoj lepoj književnosti.

Razgovarao: Đorđe Krajišnik

*Intervju prenosimo sa e-novina

Comments

comments

Related Posts