Dejan Atanacković dobitnik je ovogodišnje NIN-ove nagrade za svoj prvi roman Luzitanija, koji je izdala kuća Besna kobila.

Oko imena pobednika dugo se većalo, ali je žiri na kraju odlučio da nagradu 22. januara u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1) u 17 časova primi ovaj vizuelni umetnik.

Široj javnosti ne mnogo poznat, ali Dejan Atanacković je priznato ime u svetu umetnosti, i izvan naše zemlje. Kako se navodi u njegovoj biografiji, od devedesetih realizuje samostalne izložbe i kustoske projekte, a u Bogradu je, uz podršku Muzeja savremene umetnosti, pokrenuo „Drugi pogled“, inicijativu za nove narativne tokove, kroz javni rad beogradskih alternativnih vodiča. Pojedini Atanackovićevi radovi deo su muzejskih i privatnih kolekcija.

Ovaj umetnik, inače rođen 1969. godine u Beogradu, predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

Izgleda da je inspiraciju za roman, između ostalog, pronašao i u radionicama koje vodi, a koje se zasnivaju na dijalogu i saradnji studenata i psihijatrijskih pacijenata.

Njegov prvenac, Luzitanija, zamišljen je kao utopijski roman. To je, u osnovi, priča o beogradskoj psihijatrijskoj bolnici tokom Prvog svetskog rata, koja se nalazila u zgradi poznatoj kao Doktorova kula. U sinopsisu romana, navodi se da je reč o isprepletanim pričama koje su zasnovane na najneravnopravnijem sukobu koji može da se dogodi – sukobu progresa i ludila.

Dom za s uma sišavše je tokom okupacije zvanično bio van nadležnosti okupatora koji je tu eksteritorijalnost dodelio bolnici, po svoj prilici, ne bi li se lišio komplikovanih obaveza. U romanu ta minijaturna teritorija postaje parlamentarna republika zasnovana na ukidanju neravnopravnosti između lekara i pacijenta, a pre svega na ideji da razum i ludilo nisu dve suprotstavljene okolnosti, već da se i razumu i ludilu jednako suprotstavlja ljudska glupost. Dok se ludilo vekovima tamniči i kažnjava, glupost se oduvek veliča, slavi i ovlašćuje. Na ovim našim prostorima često je sva nesreća pripisivana nekakvom urođenom, gotovo poslovičnom ludilu, ali to je samo zato što razum i glupost ponekad prave dogovore.

“Ser Tomas Lipton, putujući kroz okupiranu Srbiju u pratnji Crvenog krsta, upoznaje stanovnike i principe utopijske države nastale na tlu beogradske psihijatrijske bolnice. Gospodin Teofilović, srpski iseljenik u Njujorku, preživljava potapanje prekookeanskog broda, i na svom putu ka Beogradu luta rovovima Zapadnog fronta i podzemnim tunelima u koje ga upućuju neobični vodiči. Taksidermist u službi Kraljevine Srbije, Vasilije Arnot, pada u nemilost i bežeći iz Beograda pred nerazumljivom pretnjom upoznaje se s tajanstvenim sadržajima firentinskog Muzeja prirodnih nauka. Sred Balkanskog rata, Nestor, mobilisani umetnik, u potrazi za izgubljenom četom, tumara šumama Srbije i zakopava deo po deo kostura nepoznate žrtve. Tragajući za nestalim ocem, mlada Amerikanka srpskog porekla suočava se sa skrivenom istorijom svoje porodice”, navodi se u opisu romana.

Izvor: Nedeljnik

Comments

comments