Zašto čitamo i kakva je korist od knjiga, pitanje je staro koliko i sama pisana reč, i isto toliko zanimljivo. Galileo je smatrao da je umeće čitanja neka vrsta natprirodne moći. Za Kafku „knjiga mora da bude sekira za zaleđeno more u nama“; Karl Segan ih je smatrao „dokazom da su ljudi sposobni za magiju“; Džejms Boldvin je našao u njima način da se promeni nečija sudbina; za poljsku nobelovku Vislavu Šimborsku one su granica naše konačne slobode.

Ali jedan od najfinijih i najslojevitijih uvida u značaj knjiga i uloge pismenosti u životu ljudi, dolazi od Nil Gejmena u predivnom spisu: „Zašto naša budućnost zavisi od biblioteka, čitanja i sanjarenja“.

Ovaj govor je prvobitno namenjen predavanju održanom za The Reading Agency, englesku humanitarnu organizaciju čiji je cilj pružanje svoj deci jednakih šansi za dobar život kroz podsticanje rane ljubavi prema čitanju. Kasnije je uvršteno u „The View from the Cheap Seats: Selected Nonfiction“, sjajnoj zbirci Gejmenovih „šta ako“ pitanja.

Gejmen razmatra kako nas čitanje menja i zašto je to dobro: „Jednom kada sam bio u Njujorku, slušao sam razgovor o izgradnji privatnih zatvora, inače posao koji je sada u ogromnoj ekspanziji u Americi. Zatvorskoj industriji je bio potreban plan za budući rast – koliko će im ćelija biti potrebno? Koliko će biti zatvorenika za pedeset godina? I shvatili su da to mogu predvideti veoma lako, koristeći prost algoritam, zasnovan na tome koliki je procenat desetogodišnjaka koji ne umeju da čitaju, da ne spominjemo koliko njih čita iz zadovoljstva.“

Nadovezujući se na nadahnuto predavanje Madlen Lengl iz 1983. godine o kreativnosti, cenzuri i dužnostima dečje literature, Gejmen dalje predočava kako, inače dobronamerne, odrasle osobe mogu uništiti seme čitalačke strasti, strasti koja obogaćuje a ponekad i spašava život. U pasusu u kome na to skreće pažnju roditeljima i nastavnicima, on piše:

„Ne mislim da postoji loša knjiga za decu. Često se pojavljuju nekakve liste knjiga za decu, žanrova, čak i autora koji se proglašavaju lošim, knjigama koje deca ne treba da čitaju. Primećujem da se to stalno dešava. Stripovi su proglašavani za uzrok nepismenosti. To je besmislica. To je snobizam i budalaština.

Ne postoje pisci koje deca vole i traže, a da su oni za njih loši jer je svako dete je drugačije. Deca traže priče koje su im potrebne i unose se u njih. Banalna i istrošena ideja nije banalna i istrošena za nekoga ko se prvi put susreće sa njom. Ne treba da odgovarate decu od čitanja zato što mislite da čitaju pogrešno štivo. Knjige koje ne volite su početna droga za one knjige koje bi ste vi možda voleli da čitaju. I nema svako isti ukus kao vi.

Dobronamerne odrasle osobe mogu lako da unište dečju ljubav prema čitanju – ako ih sprečite da čitaju ono u čemu uživaju ili im date značajne ali dosadne knjige koje vi volite, napravićete generaciju ubeđenu da čitanje nije kul i, što je još gore, da je čitanje neprijatna aktivnost.“

Gejmen se zatim okreće sekundarnoj ulozi književnosti – njenoj nedostižnoj sposobnosti da izazove empatiju. U tonu koji podseća na inspirativnu tvrdnju Rebeke Solnit da su knjige: „otkucaji srca u grudima drugih“, Gejmen piše: „Kada gledate televiziju ili film, vi vidite stvari koje se dešavaju drugim ljudima. Fikcija je nešto što je sastavljeno od dvadeset šest slova i šačice znakova za interpunkciju, a vi, i samo vi, koristeći vašu maštu, od toga stvarate svet i ljude u njemu i možete da gledate tuđim očima. Možete da osetite stvari, posetite mesta i svetove za koje inače ne biste znali. U tom svetu bivate neko drugi a kada se jednom vratite u svoj, bićete malčice drugačiji.“

Saosećanje udružuje ljude jer im omogućava da deluju kao deo nečeg višeg a ne da ostanu pojedinci obuzeti sobom.

Podsećajući na naelektrisani članak Ursule LeGvin o tome kako maštovito pričanje priča proširuje polja naših mogućnosti, Gejmen ukazuje na treću ključnu ulogu fikcije u ljudskom životu – njenu sposobnost da nam predstavi različite verzije sveta prikazujući alternativne mogućnosti za to kakve stvari mogu biti:

„Fikcija vam može prikazati drugačiji svet. Može vas odvesti tamo gde nikada niste bili. Jednom kada posetite drugačiji svet, kao na primer onaj u kome ljudi jedu voće sa krznom, nikada više nećete biti u potpunosti zadovoljni svetom u kome odrastate. A nezadovoljstvo je dobra stvar: ako su nezadovoljni, ljudi mogu da promene i unaprede svoje svetove, da ih učine boljim i drugačijim.“

Jedan od najsigurnijih načina da još u začetku zatrte nečiju ljubav prema čitanju jeste da sprečite pristup samim knjigama. Gejmen se priseća formativne uloge koju je biblioteka imala u njegovom životu:

„Imao sam sreće. Tamo gde sam rastao postojala je odlična lokalna biblioteka. Moji roditelji su bili takvi da sam mogao sam da ih ubedim da me za vreme raspusta, ujutru kada krenu na posao, ostave u biblioteci, a bibliotekari, opet, takvi da im nije smetao mali dečak koji svako jutro sam hoda po biblioteci, snalazi se sa karticama iz njihovog kataloga, traži knjige sa duhovima, magijom ili raketama, vampirima, detektivima ili vešticama i čudima. A kada sam završio sa dečjom bibliotekom prešao sam na knjige za odrasle.“

Gejmen je imao sreće što su bibliotekari koji su negovali njegovu ljubav prema knjigama i bili inspirativni. Gejmen se seća bibliotekara iz svoje mladosti sa naklonošću:

„Bili su dobri bibliotekari. Voleli su knjige i voleli su da se knjige čitaju. Naučili su me kako da naručujem knjige iz drugih biblioteka. Nisu gledali sa visine na knjige koje čitam. Činilo se da vole što postoji dečak širokih pogleda koji voli da čita, i pričali su mi o knjigama koje čitam, nalazili mi druge knjige iz serijala, pomagali. Ophodili su se prema meni kao prema svakom drugom čitaocu, ni manje, ni više – što znači da su se ophodili sa poštovanjem. Kao osmogodišnjak nisam bio naviknut na to da me tretiraju sa poštovanjem.“

Biblioteke su sloboda. Sloboda da se čita, sloboda ideja, sloboda komunikacije. One su stvar obrazovanja, što nije proces koji se završava kada završimo sa školom ili fakultetom, one su stvar zabave, stvaranje bezbednih zona i pristup informacijama.

Pišući gotovo stoleće posle veličanstvenog manifesta Hermana Hesea o tome zašto knjige nikada neće izgubiti svoju magiju bez obzira na tehnologiju, Gejmen pozajmljuje savršenu metaforu da bi potvrdio svoje verovanje da će knjige izdržati u vremenu ekrana a možda ga i nadživeti:

„Dvadeset godina pre pojave čitača elektronskih knjiga, Daglas Adams mi je ukazao na to da je fizička knjiga kao ajkula. Ajkule su stare, bile su u okeanima pre pojave dinosaurusa. I još su tu jer su bolje od drugih. Fizička knjiga je čvrsta, teško ju je uništiti, izdržljiva, radi na solarni pogon, ostavlja dobar osećaj u rukama: knjige su dobre zbog toga što su, i uvek će biti mesta za njih.“

Ali Gejmen vodi računa da ne pobrka medijum sa porukom – čitanje je to što je važno a njegove koristi su raznolike. On piše:

„Trebaju nam biblioteke. Trebaju nam knjige. Trebaju nam pismeni građani. Nije me briga, niti mislim da je to važno, da li su knjige od papira ili digitalne, da li čitate odmotavajući svitak papirusa ili klizeći prstom po ekranu. Sadržaj je ono što je važno. Knjige su način na koji komuniciramo s mrtvima. Način na koji učimo lekcije od onih koji nisu više sa nama, način na koji se čovečanstvo izgradilo, napredovalo, učinilo da se znanje nadograđuje umesto da se stalno uči ispočetka. Postoje priče starije od bilo koje države, priče koje su odavno nadživele kulture i građevine u kojima su prvi put ispričane.“

Te priče su preživele zahvaljujući ljudima koji su se pobrinuli da ih prenesu dalje – nešto što je Gejmen ispitao u svom odličnom predavanju o tome kako priče traju. On razmatra šta je potrebno da ispunimo sopstvenu odgovornost prema budućnosti – kao čitaoci, kao pisci i kao pripadnici pripovedačke vrste:

„Mislim da imamo obavezu da čitamo iz zadovoljstva, privatno i na javnim mestima. Ako čitamo iz zadovoljstva, ako nas drugi vide da čitamo, tada učimo i vežbamo našu imaginaciju. Pokazujemo drugima da je čitanje dobra stvar.

Imamo obavezu da pomažemo bibliotekama. Da ih koristimo, ohrabrujemo druge da ih koriste, da protestvujemo protiv njihovog zatvaranja. Ako ne cenite biblioteke, onda ne cenite ni informacije, kulturu ili mudrost. Ućutkujete glas prošlosti i škodite budućnosti.

Imamo obavezu da čitamo naglas svojoj deci. Da im čitamo stvari u kojima uživaju. Da čitamo i priče od kojih smo sami umorni. Da ispuštamo glasove, učinimo ih interesantnim i da ne prestanemo da čitamo zato što su ona naučila da to sama rade. Imamo obavezu da čitanje naglas koristimo kao vreme za zbližavanje s njima, vreme kada se ne proveravaju poruke na telefonima, kada je spoljni svet stavljen u stranu.

Imamo obavezu da koristimo jezik. Da nateramo sebe da nađemo šta reči znače i kako da ih koristimo, da komuniciramo jasno, da kažemo šta mislimo. Ne smemo pokušavati da zamrznemo jezik, ili da ga smatramo mrtvom stvari koju treba poštovati, već ga smatrati živim bićem koje teče, pozajmljuje reči, i dozvoljava da se vremenom značenje i izgovor menjaju.

Mi pisci – a naročito pisci za decu – imamo obavezu prema čitaocima. Obavezu da pišemo istinite stvari, naročito kada pišemo o osobama i mestima koji nikada nisu postojali – da shvatimo da istina nije u onome što se događa već u onome što nam govori o nama samima. Na kraju krajeva, fikcija je laž koja govori istinu. Imamo obavezu da ne budemo dosadni čitaocima, već da ih nateramo da požele da okrenu stranicu. Na kraju krajeva, najbolji lek za nevoljnog čitaoca je dati im priču koju ne mogu da prestanu da čitaju. I dok moramo da pričamo čitaocima istinite priče i dajemo im oružje i oklope, i prenosimo im svu mudrost koju smo skupili tokom našeg kratkog boravka na ovom zelenom svetu, imamo obavezu da ne propovedamo, ne delimo lekcije i ne kljukamo ih unapred svarenim moralom i porukama kao što ptice svojim mladima pune grla svarenim crvima; i imamo obavezu da nikad, nikad, ni pod kojim okolnostima ne pišemo za decu nešto što sami ne bismo želeli da čitamo.

Imamo obavezu da shvatimo i priznamo da kao pisci za decu radimo važan posao, jer ako mi zabrljamo i pišemo dosadne knjige koje odbijaju decu od čitanja i knjiga, mi štetimo svojoj sopstvenoj kao i njihovoj budućnosti.“

Pišući više od dva veka posle vatrene odbrane imaginacije Vilijama Blejka, Gejmen ukazuje na istu glavnu ljudsku sposobnost kao na našu najveću obavezu:

„Svi mi – odrasli i deca, pisci i čitaoci – imamo obavezu da sanjarimo. Imamo obavezu da maštamo. Lako je praviti se da niko ne može ništa da promeni, da smo u svetu u kome je društvo ogromno i a pojedinac ništavan: atom u zidu, zrno pirinča u polju. Ali istina je da pojedinci stalno menjaju svoj svet, pojedinci stvaraju budućnost, a to čine zamišljajući da stvari mogu biti drugačije.

Samo pogledajte po sobi… Sve što vidite, uključujući i zidove, u jednom je trenutku bilo zamišljeno. Neko je zamislio da bi moglo biti lakše sedeti na stolici nego na zemlji, i izmislio je stolicu. Neko je zamislio način koji ja sada mogu da pričam sa vama u Londonu a da ne pokisnemo. Ova soba i stvari u njoj i sve druge stvari u ovoj zgradi, u ovom gradu, postoje jer ljudi stalno i iznova zamišljaju stvari. Oni sanjare, razmišljaju, prave stvari koje ne funkcionišu uvek u potpunosti, opisuju stvari koje ne postoje ljudima koji im se smeju. I onda, vremenom, postignu uspeh. Politički i drugi pokreti, svi počinju sa ljudima koji zamišljaju drugačije načine postojanja.“

Gejmenova poslednja obaveza je od naročite važnosti danas:

„Imamo obavezu da kažemo našim političarima šta želimo, da glasamo protiv političara bilo koje partije koji ne razumeju vrednost čitanja za stvaranje korisnih građana, koji ne žele da deluju u očuvanju, zaštiti i podsticanju pismenosti. To nije stvar partijske politike… To je pitanje celog čovečanstva.“

Izvor: www.brainpickings.org/Laguna

Comments

comments

Related Posts