Počinje vreme slava! Na njima se okuplja nesumnjivo čestiti svet, prvenstveno željan druženja. Običan narod, ali i ono što je njegova elita. Kakva je, takva je – naša je!

Taj njegov “krem” su ovdašnji, ne samo socijalni antropolozi, već i politikolozi, sociolozi, etnolozi i svakojaki drugi teoretičari, u početku sa pejorativnim prizvukom prozvali, a kasnije bogme sa sve većim zazorom uveli kao veoma ozbiljnu, relevantnu i respektabilnu kategoriju. Označili su je sintagmom: “slavska inteligencija”.

Pa tako u pročelje srpske trpeze uvek sedne neki pametnjaković, koji o svemu ima šta da kaže, da se suprotstavi temi koju nije inicirao i svemu što on nije okončao, lik koji uvek uzima (možda je primerenije reći: otima!) poslednju reč, bilo da se radi o referentnoj kamatnoj stopi, sastavu fudbalske reprezentacije, subnuklearnim česticama, kosmologiji, astrofizici ili načinu popravke automobila. U zavisnosti od sastava gostiju, bio je i na ovim i na onim ratištima.

Iz narodnih masa

Ovakvo ponašanje je, znaće to sociolozi i psiholozi, tipično za one koji žive u nekom primitivnom okruženju, patrijarhalnom društvu ili u reliktima takvih zajednica, u kojima članovi “sirovog” kolektiva moraju da se nametljivo i grubo dokazuju jer sredina suptilnije eksponirane vrednosti, već po definiciji takva kakva je – nije u stanju samostalno da prepozna, valorizuje i favorizuje.

Svima nam znani Hogar je tipičan predstavnik ekstrema iz “najširih narodnih masa”, ma gde na planeti da ga upoređujemo sa njenim ustrojstvima, modelima i reprezentima. Takvih ima u svim narodima i na svim meridijanima!

Hogar je izuzetno duhoviti crtani primer prepoznatljivog, iskonstruisanog nadmenog stava kojim neki iskompleksirani, ali odista stvarni likovi iz našeg okruženja, po slavama kompenzuju svoju inferiornost, neiživljene liderske sklonosti, nepoznavanje nacionalne istorije, nedostatak (opšteg) obrazovanja, dubine uvida, takta, promišljenosti i pameti, a o nepostojećem pristojnom vaspitanju da i ne govorimo! Jedan stripski kadar govori sve, kako o njima – tako i o Hogaru!

Imperativni ton

Hogar, kao potpuno nepismen, obično “preslišava” obrazovanog i pametnijeg, ali miroljubivijeg sina Hamleta. Nameće se kao bespogovorni pater familijas, kao arbitar i kao onaj ko u drugim prilikama traži da mu se pod hitno podnesu računi, i to sa imperativnim tonom à la: “hoću da mi se objasni”, “objasni ti meni” i slično.

Da bi nesrećnog sina Hamleta – koji je već time što je ne samo pismen već i što teži intelektualnom usavršavanju “izdao vikinšku stvar” – da bi ga doveo u još podređeniji položaj, Hogar se postavlja kao da ON Hamletu nešto objašnjava, kao da je ON merilo svih stvari.

Hogar gleda Mesec. Jedino on ga od seo troje prisutnih direktno posmatra. Dalje, pustimo malo mašti na volju!

Uz nadmeni osmeh nekog ko ne zna – i ne zna da ne zna, Hogar možda u tom prethodnom, neprikazanom kadru i podjednako superiorno veli: “Ne znaš? I očekivao sam to od tebe…”. U ovom kontekstu, nije nam teško ni da sebi dočaramo kako, na primer, kaže: “Aj’ deder ti, sokole moj sivi, kada si tako pametan, sad ti meni objasni, ako bolje znaš, bajo, zašto je Mesec kadgod velik – kadgod zere lečke malecki. Aj’ da te vidim, bato!”. Pritom, Hogar se nameće, pomalo omalovažava svog sagovornika, a i pokušava da stvori utisak kako tobože “kontroliše” taj definitivno razobličeni Mesec, neki tamo na nebu, u suštini nevažan povod (danas bi rekli: mekgafin) za temu oko koje se, u stvari, vodi cela priča o njegovom socijalnom (samo)potvrđivanju kao znalca i mudre glave porodice.

A onda sledi ovo apodiktično: “Da objasnim zašto je Mesec ponekad velik – ponekad mali!”.

Laičko filozofiranje

Podrazumeva se da bi, u našoj verziji, neki ovdašnji slavski Hogarović, pre toga rekao: “Sjed’, ba, ovđkan da ti ja velju…”, ali tek to gotovo da ništa ne menja u srži ovog fascinantnog, paradigmatičnog rudimentarnog laičkog filozofiranja, u najmanju ruku ravnog onom u sceni iz romana Artura Klarka “2001: Svemirska odiseja”, kada relativno lucidno humanoidno stvorenje između “poslemajmuna” i pračoveka, koje se usput rečeno u svom čoporu zove Gleda Mesec, u sličnoj situaciji, na isto sebi postavljeno pitanje verovatno ima i odgovore iste relevantnosti kao što je i potonji Hogarov, uobličen milionima godina kasnije.

Ovakvi prostodušni istupi sirovog, omiljenog nam lika i jesu ono što nam usta razvuče u osmeh, ponekad i širi od njegovog. Istini budi rečeno, njegovi duhovni srodnici na slavama nas razgale nešto ređe…

Tuđe mišljenje

Naravno, za to vreme, u ovom prizoru njegova supruga Helga pažljivo sluša šta to mudruje Glava Porodice, ne meša se, ne osporava učenost i ispoljene dubokoumne uvide Glave, i smerno, kako i pristoji, gleda nadole, pa – šta će drugo čestita žena, nego da – štrika.

Tu vidimo sve o Hogaru! I njegove ograničene intelektualne gabarite, i želju da dominira, i nadmenost, i pametovanje, i naučeni liderski stav porodičnog (kako on misli!) uzora, ali i njegovu iskrenu radoznalost, naivnost, sklonost ka autodidaktičkim spoznajama, rečju, jedno narodsko “zdravorazumsko” filozofiranje seoskog mudrijaša. To što su premise na kojima uopšte i zasniva svoje bizarno pitanje, i svoje viđenje sveta, pogrešne – koga to još zanima?! Njega ionako baš briga za tuđe mišljenje!

Piše: Slobodan Ivkov

Izvor: Blic

Comments

comments

Related Posts