Kalem plavog konca je dvadeseti roman američke književnice En Tajler koji je svojevremeno bio nominovan i za Bukerovu nagradu. U pitanju je priča o jednoj sasvim običnoj porodičnoj kući u Baltimoru, sasvim običnoj porodici koja u njoj živi i sasvim običnoj porodičnoj crnoj ovci.

Autorka nas upoznaje sa vremešnim bračnim parom Vitšenkovima, Redom i Abi, roditeljima troje profesionalno uspešne i srećno venčane dece koja nikada zapravo nisu napustili porodičnu kuću i čiji životi i dalje gravitiraju oko roditeljskog doma. Međutim, tu je i Deni, njihovo četvrto dete. Najlepši, najslađi, najpametniji, najneukroćeniji, najnemirniji, najciničniji, najdrskiji Vitšenkov. Problematični tinejdžer, koji se stideo svoje majke jer je upravo njemu posvećivala najviše pažnje i pružala najviše ljubavi, veoma rano je počeo da pravi probleme. Nije bio ni punoletan kada je njegova devojka ostala u drugom stanju. Oni beže od kuće, ali ih roditelji zajedničkim snagama ipak pronalaze i, kao rešenje, predlažu abortus. Ubrzo nakon toga Deni ponovo, sada sam, beži od kuće da se u nju nikada više zaista ne vrati.

Priča i počinje Denijevim telefonskim pozivom kada svom ocu saopštava kako misli da je gej. U emotivnom životu njegove majke, socijalne radnice, nastaje haos jer Deni posle ovoga prekida telefonski poziv, a niko ne zna gde on živi. Abi žarko želi da kaže svom sinu da ga voli i da ga ne osuđuje zbog toga što je gej, ali će na to morati da pričeka ko zna koliko vremena sve dok se Deni ne odluči na novi kontakt sa porodicom.

„Ko je još video da američki tinejdžer iz srednje klase živi na taj način“, pita se Abi. „Landara s kraj na kraj države kao neka skitnica, potpuno van roditeljske kontrole, javlja se kada mu padne na pamet, izbegavajući, kad god je to moguće, da im ostavi bilo kakvu mogućnost da oni stupe u kontakt sa njim?“

Denijev poziv budi u Abi sećanja na prošlost i tako započinje priča o malim porodičnim zadovoljstvima, svađama, frustracijama i svemu onome što predstavlja uobičajeni deo funkcionisanja svake normalne porodice. U romanu se otvaraju stranice porodične istorije, ljubavne priče ne samo između Reda i Abi, već i između Redovih roditelja koji su iz američke bestragije došli u Baltimor da zasnuju porodično gnezdo. Priča je prepuna porodičnih tajni koje nikome ne pričamo, laži koje tako rado izgovaramo, onoga što kažemo i onoga što prećutimo i svih onih stvari koje radimo zbog kojih zapravo nikada do kraja ne upoznamo neke članove naših porodica kakvi oni zaista jesu.

Kalem plavog konca je porodična saga koja prati najvažnije delove života tri generacije. Od utemeljitelja porodice mračne prošlosti koji se tokom Velike depresije polako uzdižu na društvenoj lestvici, preko njihove dece koja su već uveliko ušuškana i naviknuta na svoj život više srednje klase, do treće generacije čiji pripadnici odlaze na različite strane ostavljajući prošlost za sobom.

U pitanju je klasična priča o potrazi za srećom, o onim hladnim ljudima koji su sve učinili da budu srećni i kojima nikako nije jasno zašto, zaboga, ne osećaju ono što su planirali. Sa druge strane, tu su oni članovi porodice koju su uložili i previše emocija i sada uzalud čekaju da im se to ulaganje vrati sa kamatama.

Kalem plavog konca jeste zapravo veoma suptilno ispričana kritika čuvenog američkog sna, sna o sreći koja nas čeka na kraju drugog puta ispunjenog vrednim radom i dobrim namerama. Upravo je sreća ono što jedino nedostaje članovima ove porodice.

Priča o porodici koja se generacijama drži zajedno je previše puta ispričana zbog čega ovaj roman na trenutke deluje kao kliše. Vitšenkovi su jedna sasvim normalna i obična porodica, a to je previše banalna teritorija za iskusnu književnicu kakva je En Tajler.

Problematično je i što je u moru junaka i junakinja nekima posvećeno mnogo više pažnje i mnogo su temeljnije opisani, dok su neki drugi prilično jednodimenzionalno i banalno prikazani.

Kalem plavog konca vođen iskusnom rukom majstorice pisane reči istovremeno je zanimljiv i dosadan, smešan i tužan, lagan i težak, lak i naporan za čitanje, površan i temeljan, dopadljiv i odbojan, poseban i neoriginalan… U pitanju je savršeno napisana i neosporno kvalitetna knjiga koja svoju privlačnost vezuje za lične afinitete i doživljaje onoga koji je drži u ruci.

Piše: Milan Aranđelović

Izvor: Optimist

Comments

comments

Related Posts