Doroti Gledis Smit, poznatija kao Dodi, rođena je u Lankaširu, a nakon prerane očeve smrti odrastala je u Mančesteru. Upisala je Akademiju dramskih umetnosti u Londonu, te se nekoliko godina krajnje nezapaženo bavila glumom.

Zajedno sa svojim suprugom Alekom Bislijem seli se u Ameriku, gde će živeti sa pet dalmatinaca, kojih će do 1943. biti sedamnaest. Njen prvi roman Zamak u mom srcu publika je primila sa oduševljenjem. Nakon toga usledio je još poznatiji roman Sto i jedan dalmatinac.

Roman Sto i jedan dalmatinac nadahnuo je mnoge filmske adaptacije. Čudno je da slavni Dizni ili neko drugi nije bio zainteresovan za adaptaciju nastavka ovog filmskog i književnog hita. Možda je manje čudno ako se uzme u obzir radnja romana Zvezdani lavež (The Starlight Barking).

Priča počinje tako što se Pongo budi i otkriva da svako biće na Zemlji koje nije pas spava snom iz koga ne može da se probudi. Ljudi, mačke, ptice, insekti… svi spavaju. Psi su dobili moć da komuniciraju mislima, ali i da koriste snagu misli za letenje, pomeranje i upravljanje stvarima. Nikada ne mogu da budu gladni, žedni ili umorni. Opšta pitomost je takođe jedna od novih karakteristika svih pasa. Čak je i Pongo u jednom trenutku primetio kako uprkos tome što svuda kruže na stotine i na hiljade čopora nigde nije čuo ili video nijednu borbu.

Ako mislite da je ovo pomalo čudno sačekajte da vidite šta donosi nastavak priče. Ali, pre toga, mala lekcija iz astronomije:

Sirijus je najsjajnija zvezda na noćnom nebu. Stari Egipćani su zvezdu Sirijus zvali Sotis. Verovali su da ova zvezda izaziva poplave Nila, jer su one počinjale sa pojavom Sirijusa na nebu, a što je ujedno i označavalo početak nove godine. Posmatranjem dolaska Sirijusa Egipćani su utvrdili da godina ima 365,25 dana. Heleni i Rimljani su Sirijus dovodili u vezu sa Orionom, divovskim lovcem čije se sazvežđe nalazi u blizini. Sirijus se od davnina zove i Pasja zvezda, jer pripada sazvežđu Velikog psa. U susedstvu je i sazvežđe Mali pas. Oba, po mitu, predstavljaju lovačke pse lovca Oriona.

Dodi Smit je iskoristila to što Sirijus zovu Pasjom zvezdom tako što je celu zvezdu „pretvorila“ u ogromnog psa sačinjenog od energije. Budući da je Sirijus jedini ogromni svemirski pas sa mentalnim moćima u celom kosmosu to ga je učinilo veoma usamljenim. Zato je posmatrao pse na Zemlji od njihovog nastanka.

„Oduvek sam vas voleo i želeo da budete sa mnom na mojoj usamljenoj zvezdi“, kaže Sirijus obraćajući se svim psima na planeti. „Ali nikada nisam smatrao da imam pravo da vas odvedem sa Zemlje.“

Međutim sada misli kako je ovo deo njegove dužnosti jer će ljudi atomskim bombama uskoro uništiti celu planetu.

„Zbog ljudske gluposti uskoro neće biti planete Zemlje ili barem planete Zemlje kakvu poznajete. Mali broj preživelih biće očajan, vaši štenci će umirati od gladi, borićete se međusobno, ješćete jedni druge samo da bi živeli život koji nije vredan življenja. Da li razumete?“

Da li razumete da je u pitanju bila knjiga za decu?

U ime svih pasa na Zemlji Sirijusu će odgovoriti pseći premijer.

„Misliš da će ljudi jednoga dana uništiti celu Zemlju u užasnom ratu“, odgovara Sirijusu pseći premijer. „Znam da neki ljudi veruju u to, ali ne i svi. Niko od njih ne želi da se to zaista i dogodi. Ne verujem da će se to ikada dogoditi. Zašto bi najbesniji pas na planeti uništio sve ostale uključujući i sebe samo da bi pobedio u borbi? Nema nikakvog smisla.“

„Možda za pse i nema“, odgovoriće Sirijus. „Ali pse, kao ni većinu ljudi, niko ništa ne pita. Možda se i neće desiti. Zaista niko to ne želi, ali postoji rizik.“

Takve su bile paranoične šezdesete godine prošlog veka kada je nastala ova knjiga.

Onda Sirijus svim psima na planeti pruži osećaj kompletnog blaženstva, a zatim i osećaj užasnog straha. Nakon toga, kao „počasne pse“ probudi dve mačke i jednog dečaka i pita ih da li bi oni želeli da dođu kod njega. Mačke ne pristaju, ali dečak pristaje.

Nakon dosta perepetija psi ipak donose odluku da ne napuste Zemlju. Pre svega zato što su potrebni ljudima, a i zato što osećaj čisto blaženstva, kada je neprekidan, prestaje da bude nešto posebno.
Ali to blaženstvo ih i dalje čeka.

„Možda ćemo jednog dana biti spremni da ti se pridružimo Sirijuse i prihvatimo blaženstvo. Ali ne još. Kao što vidiš imamo dovoljno blaženstva i ovde.“

Pogo i prijatelji na kraju kažu Sirijusu da se vrati na nebo i da će ga oni jednog dana na tom putu stići.

Veoma lepo od njih.

Izvor: Pajiba

Comments

comments

Related Posts