Svako pokušava da bude najbolji demokrata. Između različitih demokratija danas neprestano iskrsavaju sve političke protivrečnosti i nesuglasice. Čak je i rat demokratski postupak protiv pogrešne demokratije. Džordž Buš je opravdavao rat u Iraku time da je on veći demokrata nego Sadam Husein. Čini se da je nemoguće postalo da se ne bude demokrata. Da li je razlog možda u tome što se nalazimo neposredno pred krajem poznate forme demokratije? To će se pokazati. Izvesno je, međutim, da se pojam demokratije mora objasniti.

Počnimo s jednom protivrečnošću. Filozofiranje je s jedne strane nužno demokratsko. Odmah ću objasniti zašto. S druge strane, pak, većina filozofa, uključujući Platona, Hegela, Ničea, Hajdegera, Vitgenštajna, Deleza, pa i mene, deli politička uverenja koja, uzeta u uobičajenom smislu reči, apsolutno nisu demokratska. Ovo mesto bi trebalo takođe da objasnim.

Postoji protivrečnost između istinite prirode filozofije, koja odgovara demokratskom shvatanju raspravljanja i mišljenja, i shvatanja filozofije u političkom polju koja često prihvata autoritativni okvir za kolektivno određenje ljudi. Mi smo dakle suočeni sa paradoksalnim odnosom između tri pojma: demokratije – politike – filozofije. Moramo poći od demokratije ka filozofiji. Jer rođenje filozofije kod starih Grka nedvosmisleno zavisi od pronalaženja prve forme demokratske vlasti. Ali moramo i od filozofije da stignemo do politike. Jer je politika u istoriji filozofije uvek bila izuzetno važno polje interesovanja filozofa. Ali dok je politika predstavljala objekat refleksije za filozofiju, veoma je teško, uopšteno uzevši, da se od jednog takvog načina politike dođe do demokratije.

Demokratija je, ako dozvolite, pre filozofije bila nužnost a nakon filozofije nemogućnost. Naše pitanje glasi dakle: šta se menja u politici putem filozofske aktivnosti tako da je demokratija s jedne strane nešto nužno a s druge nešto nemoguće ili veoma teško? I odgovor glasi: teškoća leži u odnosu između demokratskog pojma slobode i filozofskog pojma istine. Ako postoji tako nešto poput političke istine, onda je ta istina obaveza za svaki racionalno misleći duh. To znači, međutim, da je sloboda apsolutno ograničena. I obrnuto, ako ne postoji nikakva ograničenost, onda ne postoji nikakva politička istina. Ali u tom slučaju se ne može uspostaviti nikakav odnos između filozofije i politike.

Tri su dakle pojma – politika, demokratija i filozofija – zahvaljujući pitanju istine međusobno povezana. Time se postavlja pitanje: šta je demokratski koncept istine? Šta je, u odnosu na relativizam i skepticizam, demokratska univerzalnost? Šta je demokratski zakon koji se može primeniti na sve nas? Filozofija ima dve osnovne osobine. Najpre, ona je diskurs koji je nezavisan od položaja ljudi koji ga stvaraju. Filozofija nije diskurs kralja, sveštenika, proroka ili nekog boga. Nema nikakve garancije za filozofski govor od strane transcedencije, moći ili sakralnih funkcija. Filozofija pretpostavlja da je potraga za istinom otvorena za sve. Filozofska misao ne vodi brigu o subjektivnom iskazu, nego o objektivnoj doslednoj reči. Filozofija je diskurs koji se iz sebe samog legitimiše. Ovo je nema sumnje demokratska osobina.

Druga osobina filozofije je da je ona neposredno izložena sudu drugih. Filozofski diskurs se stvara putem anticipiranja prigovora i prihvatanja rasprave. Njegov aksiom je ravnopravnost svih misli. Ta ravnopravnost predstavlja sud za filozofski diskurs. I to je sud u demokratskom smislu reči. Socijalna, kulturna ili religiozna pozicija govoreće ili misleće osobe, za filozofiju nema nikakve važnosti. Filozofija prihvata da bude od svih. Filozofija je ujedno izložena slaganju ili kritici i to bez unapred datog odlučivanja o ličnosti koja se slaže ili kritikuje. Filozofija prihvata da bude za sve. Tako možemo zaključiti da je stvarna suština filozofije demokratska.

Ali ne smemo zaboraviti da filozofija koja prihvata da je apsolutno univerzalna, kako na njenom iskonu tako i njenom pripisivanju (adresiranju), ne može u istoj meri da prihvati da je po svom određenju ili cilju demokratska. Svako može da bude filozof ili sagovornik filozofa. Ali bilo bi pogrešno tvrditi da je svako mišljenje iste vrednosti. Aksiom ravnopravnosti misli je daleko od toga da bude aksiom ravnopravnosti mišljenja. Kod Platona se, na samim počecima filozofije, najpre pravi razlika između pogrešnog i pravog mišljenja i tako onda između mišljenja i istine. Iz tog razloga filozofija očito ne može da prihvati veliki demokratski princip slobode mišljenja. Ako mišljenje predstavlja upravo suprotnost istini, onda za njega ne može da važi ova vrsta slobode. Ni u zapadnim demokratijama se ne prihvataju sva mišljenja. U Francuskoj, primera radi, ne potpadaju pod slobodu mišljenja kojim se poriču ubijanja Jevreja od strane nacista. Postoji zakon koji zabranjuje da se takvo mišljenje iznosi. Uopštenije rečeno: filozofija jedinstvo i univerzalnost istine suprotstavlja pluralnosti i relativnosti mišljenja.

Postoji još jedan razlog koji ograničava demokratsko okretanje filozofije. Filozofija je izložena kritičkom sudu drugih. Ova izloženost poziva se, međutim, na opšte prihvatanje pravila za diskusiju. Moramo priznati važnost argumenata. I konačno moramo priznati postojanje univerzalne logike kao uslov za aksiom ravnopravnosti misli. Aksiom ravnopravnosti misli sa sigurnošću se nalazi, i nužno, u polju opšte logike. Ovo je – u metaforičnom smislu – “matematička” dimenzija filozofije. Postoji sloboda u pripisivanju ili adresiranju, ali postoji istovremeno nužnost strogog pravila diskusije, koji važi za sve.

Kao i matematika, filozofija je od svih i za sve: ona nema nikakav poseban jezik, ali na snazi je strogo pravilo za izvođenje zaključaka. Kada, dakle, filozofija ispituje politiku, ona to ne može da čini prema merilu čiste slobode a tek ne može prema merilu slobode mišljenja. Filozofija se mnogo pre zanima pitanjem: šta može da bude jedna politička istina?

Jednakost i univerzalnost su karakteristike jedne validne politike u polju filozofije. Klasično ime za nju glasi: pravednost. Za pravednost je jednakost važnija od slobode. I univerzalnost je važnija od partikularnosti, identiteta ili individualnosti. Iz tog razloga je problematična opšta definicija demokratije kao slobode pojedinaca.

Ričard Rorti tvrdi: “Demokratija je važnija od filozofije”. Sa ovim političkim principom Rorti faktički priprema teren za gubljenje filozofije u kulturnom relativizmu. Platon na početku filozofije kaže upravo suprotno: filozofija je mnogo važnija od demokratije. I ako je pravednost filozofsko ime za politiku kao kolektivnu istinu, onda je pravednost važnija od slobode. Velika kritika demokratske politike kod Platona je svakako ambivalentna. S jedne strane predstavlja lično mišljenje jednog aristokrate. Ali s druge pokazuje stvarni problem, naime osnovnu protivrečnost između slobode i pravednosti. To je na kraju krajeva naša današnja situacija: cena za našu slobodu, ovde u zapadnom svetu, jeste monstruozna nepravednost, unutar naših zemalja, a još više izvan njih. Filozofski rečeno, ne postoji nikakva pravednost u savremenom svetu.

Najbolja paradigma pravednosti je verovatno, kao što je to Platon već izložio, matematika. U matematici nalazimo iskonsku slobodu, slobodu izbora aksioma. Potom vlada potpuna određenost, koja sledi logička pravila. Moramo da prihvatimo posledice našeg prvog izbora. A to prihvatiti nije sloboda, nego prinuda, nužnost i težak intelektualni rad da se nađe korektan dokaz. U matematici nalazimo snažnu univerzalnu jednakost u preciznom smislu: dokaz je dokaz, i to bez izuzetka za sve koji prihvataju početni izbor i logička pravila. Izbor – posledice – jednakost – univerzalnost. Ova četiri pojma opisuju, u ovom sledu, paradigmu političkog pojma pravednosti.

I ovde se uostalom susrećemo sa paradigmom klasične revolucionarne politike čiji je cilj pravednost. Najpre se mora prihvatiti osnovni izbor. Ovde je izbor između dva puta, kako su to govorili kineski revolucionari: između revolucionarnog puta i konzervativnog, radničke klase ili buržoazije, kolektivnog delovanja ili privatnog života. I moraju se prihvatiti posledice ovog izbora: žrtva i ogorčena borba, nikakva sloboda mišljenja ili životnih stilova, nego disciplina i težak rad da bi se pronašla strategijska sredstva za pobedu. A rezultat nije nikakva demokratska država u uobičajenom smislu reči, nego diktatura proleterijata koja služi tome da nanese poraz neprijateljima. Osim toga, ova paradigma se predstavlja kao apsolutno univerzalna, jer cilj nije moć određene klase ili grupe, nego ukidanje svih klasa i nejednakosti i, konačno, kraj same države.

“Demokratija” u ovom shvatanju označava svakako dve potpuno različite stvari: s jedne strane formu države u Lenjinovom smislu i s druge narodni pokret u Maovom smislu. U prvom smislu demokratija nema ništa sa revolucionarnom politikom ili pravednošću. U drugom, demokratija nije niti norma niti cilj. Ona je tek sredstvo za aktivno prisustvo naroda u političkom polju.

Demokratija nije politička istina, nego sredstvo da se iznađe politička istina i da se realizuje.

Danas svakako moramo, kako se ova klasična sekvenca revolucionarne politike zauvek izgubila, ići novim putem, kako bi pojmili demokratiju kao mogućnost oslobođenja naroda. U tom pogledu moje predavanje ima i smisao da shvati demokratiju kao filozofski uslov za novo učenje, novi status diskursa. Jer izučiti istinsku politiku, znači opisati nova mesta za pravednost. Ta mesta ne smeju međutim biti unapred određena. Ona ne mogu pripadati državi. To su mesta na koja se može izaći iz postojećeg subjektivnog sveta.

Otuda treba naučiti pravi put, spoznati političku istinu i biti njom obuzet.

Možemo reći da je demokratija događaj sa političkim posledicama. Ili rečima pesnika Valasa Stivensa: demokratija je “predznak”, nešto, “što će reći budućnost”. Ne možemo redukovati demokratiju na demokratsku moć jedne države. Demokratija je, ukoliko se događa, za filozofe obećanje novosti na političkom polju.

Alen Badju
Objavljeno u nedeljniku NIN, br. 3008

Comments

comments

Related Posts