Renomiranom srpskom piscu Igoru Marojeviću upravo je kod Lagune izašao novi roman, Prave Beograđanke, sastavni deo Beogradskog petoknjižja, iz kojeg su do sada još objavljeni romani 24 zida i Parter, i zasad jedini autorov bestseler, zbirka priča Beograđanke. Reklo bi se da je nova knjiga znatno drugačija od poslednje pomenute, ne samo zato što nije forma pripovedaka nego roman i što nema nijednog zajedničkog lika, a i odbacuje naraciju iz ženskog pola. U romanu se više nego što bi se mislilo po naslova, obraća pažnja na tačku gledišta muškarca u savremenom Beogradu, na subjektivizovanje njegovog odnosa prema ženi, dami, onom što prava Beograđanka i mora da bude. Ali je to teško u dobu u kom živimo, koje svakako nije po meri čoveka. Ni dame, ni muškarca. Ali dame posebno, što kao da je kompliment pripovedača ženskom polu. U ovom romanu, prvi put u svojoj karijeri, autor stavlja sebe kao jednu od uloga. Sigurno ne najprijatniju; on je sporedan lik romana, lik sa tragičkim ishodom. Marojević se veoma izgradio u samoironiji, ne samo u ironiji. Način pisanja je osoben i originalan, autor prevladava realizam, obilato se služi njime ali ga izmešta u zaseban, ubrzan, grub, anticipirajući kontekst. Kao da čitamo roman o Beogradu 2019. godine, ali bez i traga SF-a. Roman Prave Beograđanke biće promovisan 16. novembra od 18h u knjižari Delfi u SKC-u, uz učešće teoretičarke Milene Đorđijević, pisca Filipa Davida, kritičara Miroljuba Stojanovića, glumca Pavla Pekića i autora.

  • Pre tri godine si objavio poslednju knjigu, pre šest svoj poslednji roman. Zašto se kasnilo sa Pravim Beograđankama, roman je najavljivan za 2015, pa za 2016. godinu?

Menjao sam raspoloženja pišući, bilo je to tri čoveka u jednom, tri različita pisca, jedan katkad cirke, drugi rekonvalescent, treći trezvenjak, koji nije mogao da ukapira šta su to pisala prva dva. Pa sam sve napisano pojmio samo kao građu, uveo novog naratora, iz trećeg lica, pootpadalo je gomila građe samim tim postupkom. Rešavao sam probleme materijalne i srčane, putovao na Kubu i Meksiko da se lečim, da volim i radim.

  • Koliko je tvoj stvarni boravak na Kubi verno preslikan u romanu Prave Beograđanke?

U najvećoj meri. Kada su me pitali da im predam koju anegdotu sa Kube, ispričao bih utiske opisane u romanu. Onda sam po reakcijama ali i po slaganju sa strukturom štiva, osetio da imam odličnu građu i mesta za nju u novom romanu. To je Kuba bez opštih mesta.

  • Da li je sporednom liku, koji se zove kao ti, bilo suđeno da završi tako tragično, s obzirom da na početku nije delovalo da bi to moglo da bude slučaj?

Hvala na nehotičnom komplimentu, jer ako se desilo ono što nisi očekivao, izneverio sam horizont tvog očekivanja, što mi je i bio cilj ali i čest impuls, pokreće kategorije iznenađenja i gotovosti. Mislim, ne samo tvog očekivanja, meni je to što Igor Marojević u romanu završava neću reći kako, više kao neki minimum korektnosti sa moje strane, jer ako sam dozvolio sebi da se životnom građom nekih stvarnih likova poigram u romanu i dovodim ih u nezgodan kontekst – u kojem mi se ponekad čini da je Beograd ubrzaniji i opasniji u mom štivu nego inače – onda je moralno da lik koji se zove kao ja i takođe je pisac, prođe gore od svih drugih.

  • Sa lika Igora Marojevića preći ćemo na istoimenog pisca. Da li je promena identiteta kakvu si napravio jednoj od svojih glavnih junakinja moguća u stvarnosti kao u tvom romanu Prave Beograđanke?

Moj advokat tvrdi da jeste, a ja imam svoje autoritete za lečenje, pravne savete, frizeraj i saobraćaj, u vidu po jednog dobrog lekara, advokata, frizera i taksiste. Kad čujem neko uputstvo od njih, sprovodim ga u delo, pa sam tako poslušao i advokata,  sve što je opisano u Pravom Beograđankama moguće je, ali nije da se dešava baš uvek. Promene identiteta iz supstancijalnih, a ne prinudnih razloga poput bežanja od zakona, kriminalaca ili bežanja od ružnoće mnogo su češće u SAD nego u Istočnoj Evropi. Ali biće toga i kod nas za koju godinu, za sada ima možda samo u fikciji.

  • Koliko je kriminal, koji je opisan u romanu, koliko je opisani ovdašnji kriminal dvadeset prvog veka ali i devedesetih, veran slici stvarnosti savremenog Beograda? 

Od scene do scene, čas je više ogledalo stvarnosti, ali se odraz povremeno ukazuje izobličen, izdužen, kao u špageti-vesternu, ili na ekspresionističkim slikama, prizorima i u zaključcima estetizma ružnog, kao u Starom zavetu i savremenom Beogradu. Ne bih s gradom kakav je u tom smislu mogao više, što bi rekli krimosi i ne samo krimosi, ispoštovao sam Beograd u smislu verodostojnog prikaza njegove realnosti odnosno mog nekog realističkog pristupa u tri ostala do sada objavljena naslova iz tog budućeg petoknjižja, sada je grad oneobičen jer je morao biti, kako bi bio dramaturški zaokružen, pošto je Beograd ovde i lik, a njegovo brkanje konteksta i upadanje u najrazličitije moralo je biti svedeno na fokusiranje samo nekoliko društvenih krugova: damskog i pseudodamskog, umetničkog i paraumetničkog, pa i kriminalnog. Tri kruga, dosta je to, ovo mi je najduži roman, prvi od preko 250 stranica.

  • Koliko su te dame zapravo zadovoljne Beogradom i sopstvenim mestom u njemu?

Nisu zadovoljne, ali je to zapravo dobro jer ih pokreće u delatnom smislu, sad neki put je to za njih dobro a u drugom navratu loše. Ima i onih koje su zadovoljne, i to je opcija za koju se mnoga dama opredeli. Nezadovoljstvo, mada je preciznija reč nepristajanje, uvek je pogon radnje koja se pokreće napetošću između realnosti i želja. Nisu zadovoljne Beogradom, ali su još manje zadovoljne sobom, neke su zbog jednog, neke zbog drugog sklone i griži savesti, neke flegmatične, ne sme književnost da jednoznačno odgovara na pitanja nego da nudi više mogućnosti pa nek čitalac odluči koja dama je autentična u romanu, a koji muškarac.

  • Kakav je položaj žena u savremenom Beogradu?

Po pravilu, loš. Porodično nasilje je u stalnom porastu, žene su slabije plaćene, one koje imaju pedeset i više godina a nisu rodile niti su na visokom položaju, tretirane su maltene kao parije, frajeri su nesamopouzdaniji nego ikada, maltene se više osuđuju fini maniri nego krivična dela. U prošlim knjigama sam posredno ohrabrivao svoje junakinje da iznesu sopstveni individualizam po svaku cenu, pa koja je mogla a koja nije… a sada sam definisao junakinje i junake i pustio ih da sami, po naravima koje sam im odredio, poštujući im pravo na privatnost, odrede šta će se desiti i u romanu i u njihovim životima.

  • Hoće li nam biti bolje?

Kako da ne. Pogledajte prihodnu ekonomiju i budućnost oličenu u mladeži pa vam je sve jasno. Po pravilu su konzervativniji od vlastitih đedova. Na delu je opšte zaglupljivanje vodopadima i kaskadama medijskih priloga koji nemaju druge svrhe nego da upadaju jedni drugima u tok i dave i bespovratno ošamute mnogog inertnog čoveka, čija svest o sopstvenim građanskim pravima samim tim slabi i on se pretvara u bezličnog sastojka potrebama skromnog no brojkama ogromnog, biračkog mesa.

Razgovarao: Aleksandar Saša Ilić

Comments

comments