Približava se ovogodišnji Međunarodni beogradski sajam knjiga na kome nas domaće izdavačke kuće tradicionalno obraduju novim i, specijalno za tu priliku, odabranim naslovima. U susret ovoj manifestaciji porazgovarali smo sa Ljubicom Pupezin, jednom od osnivačica i urednicom u izdavačkoj kući Štrik.Pročitajte šta Ljubica Pupezin kaže o svojim izdavačkim iskustvima i motivima, šta misli o izdavaštvu u Srbiji, šta zamera svojim kolegama, a šta ceni na domaćoj književnoj sceni, šta savetuje mladim autorima, ali i šta nam je izdavačka kuća Štrik pripremila za predstojeći Sajam knjiga.

  • Zašto ste odlučili da se bavite izdavanjem knjiga? Kako je sve započelo i sa kojim ciljem?

Književnošću i knjigama bavimo se već veoma dugo, ja sam završila opštu književnost, radila kao novinarka, književna kritičarka, nekoliko godina kao PR Beogradskog sajma knjiga, a moja koleginica Marija Obadović je prevoditeljka s engleskog koja je prevela na desetine knjiga, naravno u saradnji sa ovdašnjim izdavačima, i pored toga, ima veliko iskustvu u radu u knjižarama. Godine 2009, osnovale smo Agenciju za lekturu i prevođenje Štrikla, oformile pouzdan tim, i sarađivale s različitim izdavačima iz Srbije i regiona po principu „knjiga u ruke“. Radile smo prevodilački, urednički i lektorski posao, a pošto Štrikla pruža mogućnost i preloma i grafičkog dizajna knjiga, i u tome smo stekle dosta iskustva. U jednom trenutku, a kad se sve uzme u obzir zaista je bilo samo pitanje trenutka, pomislile smo: zašto da ne. Možda je trebalo da razmislimo bolje, ali nismo. Izdavačka kuća Štrik nastala je, dakle, iz Štrikle, kojoj ne duguje samo deo imena već i veoma kvalitetne prevoditeljke i prevodioce, lektorke itd. Štrik je onaj konopac za širenje veša, koje je, poznato je, tradicionalno vezano za ženu i njen rad u kući. Mi smo štrik zadržale kao žensku svojinu, ali smo ga prenele u sferu javnog i umesto veša počele da širimo dobru književnost. Štrik, uz to, znači i uže uz koje čovek može da se popne i tako izbavi iz nevolje ili o njega može i da se obesi, ako mu je do toga.

  • Da li je biti izdavač knjiga u Srbiji SF, horor, krimić, ljubić, drama ili komedija?

Od svega što ste nabrojali jedino nije ljubić već ozbiljna ljubavna drama s elementima SF, horora, krimića i komedije. To što se Štrika tiče.

  • Znamo kakva je situacija među autorima, a kako je među izdavačima? Da li može da se (pre)živi od izdavanja knjiga?

Jedino što omogućava istinski život jeste ljubav, duboka, potresna, strasna, zbog koje ste najbolji što možete biti, i zbog koje vas pitanje smisla više ne uznemirava. Ako niste u takvom odnosu sa književnošću, vrlo je verovatno da ćete od izdavaštva uspeti čak i da se obogatite. U suprotnom, i preživljavanje deluje kao solidan uspeh.

  • Koji su najveći i najteži izazovi s kojima se trenutno suočavate u svom poslu?

Najveći izazov ću shvatiti kao pozitivnu odrednicu, i u tom smislu najveći izazov za mene kao urednicu svakako jeste otkrivanje novih autorki čija dela ovdašnja publika još nije imala prilike da čita, a koja imaju potencijal da razbiju zaleđeno more u nama, kako je u svoje vreme Kafka formulisao jedan od najvažnijih tekstualnih kvaliteta. Sama činjenica da sam ja prepoznala vrednost određenog dela ne znači istovremeno da će to i čitaocima poći za rukom, što je potpuno razumljivo, ukus i senzibilitet se grade i kultivišu, a to je, prema mom mišljenju, jedna od najvažnijih uredničkih uloga. Talenat urednice ili urednika prepoznatljiv je ne samo u odabiru knjiga već, možda i više, u umeću da o tim knjigama govore. Izdavač mora da stvori, odneguje, u izvesnom smislu vodi čitaoce. Ako čitaoce naviknete na kvalitet, što nikad nije bilo lako, oni se te navike neće lako otresti. Ako neko nauči da čita, naučiće i da misli, a onda smo svi na dobitku. A kad kažem svi, ne mislim na političke i ekonomske izrabljivače, što je, naravno, odlično. Uz bistru glavu, potrebno vam je, podrazumeva se, i nepotkupljivo srce, nije loše ni da stomak bude gladan, i svet je spreman da se menja.

Odrasla sam u ulici na čijem su ulazu, na okrenuti trougao znaka, lokalni gilipteri razapeli mrtvog goluba i napisali: Odavde vas više ne štiti zakon. Reklo bi se da je do sada već trebalo da se naviknem na to. Ali nisam, kao što mnogi nisu. Izdavač je na tržištu, on prodaje svoju robu, samo što ta roba nije dizel, a to tržište u dobroj meri nije regulisano zakonom. I u toj atmosferi kad snaga caruje, sve je istovremeno moguće i nemoguće. Danas ste tu, sutra vas ne mora biti. I što je najgore, nemate nikakvog uticaja na taj ekonomski anarho-fatalizam, ma koliko se trudili. To je najteži izazov s kojim se suočavamo svi. A kad kažem svi, zna se na koga ne mislim.

  • Koja je Vaša izdavačka politika? Na osnovu kojih kriterijuma odlučujete koje knjige želite da objavite, a koje ne?

Pretežno, Štrik objavljuje dela visokokvalitetne književnosti koju su pisale žene, savremena dela, ali i klasična. U našoj provokatorki, ediciji Klasika, nije njihova već naša, recimo, objavljujemo dala ženskih autora koja kod nas nisu prevedena, a koja su u zemljama u kojima su nastala deo književnog kanona, dok, s druge strane, objavljujemo i dela ženskih autora za koja mi smatramo da treba da budu deo književnog kanona. Uostalom, do sada smo objavili samo jednu knjigu autorke koja je već objavljivana u Srbiji, sve druge prvi put su pred našim čitaocima. Man, Orvel, Dostojevski jesu zanimljivi autori, koji, uz to, obezbeđuju i lep komercijalni uspeh, ali, za mene, potpuno nezanimljivi za objavljivanje. U ovom trenutku, gomila svesnih i nesvesnih čuvara poretka sigurno će me manje ili više otvoreno prozvati ideološkinjom (to je ženski rod za ideologa), jer šta je feminizam bez brkova. Međutim, činjenice, procenti, statistika, sam život i dalje govore samo jedno: muški autori su, prema svim parametrima, dominantni. I to ne zato što su bolji. Senzibilitet za mušku književnost građen je 3.000 godina, za žensku lagano od pre jednog veka, nešto brže poslednjih decenija. Zar to nije fascinantan podatak od koga vas podilazi jeza? Gde su sve te knjige, ko su sve te autorke, to je ono što mene zanima. Kao čitateljku i kao urednicu. Književnost je polje slobode, i ne trpi nikakvu dominaciju, inače prestaje da bude to što jeste, gubi oštricu, značaj. Upravo ženski autori mogu da poprave taj kvar repeticije, koji, zapravo, postaje sve očigledniji. Najzad, izdavači mogu imati slogane kakve hoćete i pozivati se na kvalitet, što rade svi osim onih koji to ne rade, ali iza uređivačke koncepcije svake izdavačke kuće na kraju stoji lični ukus i namera uredništva. Uvek ću pre uzeti da pročitam kvalitetnu knjigu koju je napisala žena (žena sam, zbog toga), to je moj ukus, senzibilitet, moj diskurs. Nema u tome ideologije, samo logičnosti.

  • Koji je Vaš savet mladim autorima koji žele da izdaju svoju prvu knjigu? Da li mogu da se obrate i Vama?

Da odmah prestanu da pišu. Ako neće, neka rukopis pošalju izdavačima čija im se izdavačka koncepcija dopada, izdavačima među čijim izdanjima vide i svoje delo. Štrik je pre svega orijentisan na objavljivanje prevedene književnosti, što ne znači da će tako ostati zauvek. Ima u Srbiji nekoliko odličnih urednica i urednika koji će rukopis pročitati, raditi na njemu i na kraju ga objaviti ili ga odbiti uz jasno i argumentovano objašnjenje. Trećeg nema i treće vam i ne treba. Zatim, ima dosta dobrih književnih časopisa, naročito elektronskih, i mislim da ni to nije loš prvi korak za nekoga ko počinje da se bavi pisanjem, ali takođe i prevođenjem. Najzad, možete zaobići sve te formalnosti i objaviti samizdat, što je tek prava muka.

  • Šta Vam smeta u domaćem izdavaštvu?

Previše izdanja, premalo knjiga. Previše kupaca, premalo čitalaca. Objavljivanje šunda pod kategorijom književnosti. Štrikova autorka, brazilska književnica Ližija Fagundes Teles, napisala je da pisac može biti lud, ali da ne sme sludeti čitaoca. Isto važi i za izdavače.

  • Koje su svetle tačke domaćeg izdavaštva?

Kad se sve okolnosti uzmu u obzir: nivo pismenosti, katastrofalna ekonomska situacija, pervertirano doživljavanje čitanja isključivo kao zabave, i to najnižeg oblika, akrobatika opstanka književnica i književnika, kao i samih izdavača, to što već nekoliko vlasti zaredom neznanjem, bezvoljnošću, nebrigom ili čak s predumišljajem zatire razvoj obrazovanja i kulture, onda je najsvetlija tačka to što izdavaštvo uopšte i postoji. S druge strane, i uprkos svemu, ima zaista nekoliko dobrih kuća koje vam omogućuju da čitate najbolje knjige, i rekla bih da je to jedna od retkih stvari po kojoj ne zaostajemo za svetom.

  • Koje konkurente cenite i poštujete?

Izdavače koji imaju jasnu uređivačku koncepciju, kvalitetno objavljuju kvalitetna izdanja, isplaćuju razumno i na vreme svoje saradnike, i ma kako to moglo da zazvuči mesijanski, imaju ideju o svojoj misiji. Izdavače čiju knjigu neću uzeti iz biblioteke da je pročitam i vratim, već ću je kupiti u knjižari jer želim da je imam u kućnoj biblioteci. Posebno cenim izdavače koji su mi, po logici stvari, istovremeno najveći konkurenti i najbliži srcu, a koji objavljuju knjige ženskih autora. A najveće poštovanje i najduži aplauz zaslužuju izdavačke kuće koje vode žene, kojima je potrebno mnogo više snage, truda, izdržljivosti, volje i antidepresiva da bi opstale u srpskom biznisu. U esnafskom smislu, izdavače kojima drugi izdavači ne smetaju, a u svakom smislu, minimalizam naspram megalomanije, kako već pevaju Letu štuke.

  • Kako vidite Vašu izdavački kuću kroz deset godina?

Kao i svaki neurotični utopista, želim da menjam svet. Želim da bude bolji, da dobro bude većini, ne samo manjini. Želim da me okružuje lepota, ne gadost, da saznajem a ne zatupljujem. Književnost to može, umetnost uopšte. Književnost jeste estetska kategorija, ali nikada ne sme da prestane da bude i društvena: da čačka, proziva, ukazuje, mrda, uzburkava, da vas natera da pobesnite, zaplačete, da bude katarzična, uliva samopuzdanje, pruža zaštitu. Ne verujem u larpurlartizam i objavljujem književnice koje dele isto neverovanje. Hoću da knjiga koja govori o porodičnom nasilju, na primer, dođe do žene koja ga trpi. Želim da verujem da će joj ta knjiga pomoći da se ohrabri, da zna da nije usamljena, da nije njena sramota, da mora da ode, da na sav glas treba da viče upomoć, da joj je nasilni muž, otac, ljubavnik samo običan zlikovac kojeg odmah treba u zatvor. Tako ćemo i za to da radimo narednih deset, dvadeset, sto godina. Mimo toga, sasvim nas lepo vidim i u kakvom atomskom skloništu, neočišćenom naravno, ili kako dolazimo na posao u krastama, ili trčimo cikcak da bismo izbegli snajperiste ili fundamentalističke samoubice ili korejske rakete, ima mnogo scenarija, očigledno je da su saveremeni moćnici gladni krvi i zlata, opasni i bezočni. Bilo kako bilo, važno je da za deset godina Štrik vidim.

  • Šta biste nam za čitanje preporučili od izdanja Vaše izdavačke kuće?

Za neobične čitateljke i čitaoce obavezan je iščašeni roman američke književnice Džejn Bouls Dve ozbiljne dame. Kada je objavljen 1943, kritika ga je sahranila: to je knjiga ni o čemu, pisali su, ili: najšokatnije u vezi s ovom knjigom jeste to što je neko uopšte hteo da je izda. Danas, međutim, pišu: reč je o remek-delu. Dobro jutro, Kolumbo! Zatim, velika Rosa, Rosa Montero. Španska književnica, možda najbolja evropska savremena pripovedačica, genije priče. I njenu Priču o providnom kralju, roman toliko značenjski slojevit, a nenametljiv, kao bajka. Moderna bajka koja proizvodi nove arhetipove. Najzad, hrabra Ližija Fagundes Teles, brazilska kultna književnica, koja u svom romanu Devojke iz Sao Paula govori o strahovitoj represiji režima sedamdesetih godina prošlog veka iz ugla tri devojke koje pripadaju različitim društvenim slojevima.

  • Šta novo pripremate da izdate i kada možemo očekivati nešto zanimljivo iz Vaše izdavačke kuhinje?

Do kraja godine objavićemo priče i dramu Džejn Bouls, mladu brazilsku autorku Klaudiju Tažes i njen roman Seksulani život ružne žene, u kom, u formi kvazinaučnog rada, raskrinkava savremene stereotipe ženske lepote, predstavićemo još jednu mladu autorku koja je debitovala na poljskoj književnoj sceni. Reč je o Veroniki Murek i njenoj fantastično-magijskoj a socijalno angažovanoj zbirci priča Uzgoj južnog bilja Mičurinovom metodom. Iz Češke stiže roman Ratke Denemarkove, Prilozi za kratku istoriju radosti, o porodičnom nasilju. Najzad, Soledad Puertolas, još jedna španska velikanka, i njen glavni junak koji u romanu Gospođa Berg, govori o majci, supruzi, idealu žene, ćerkama, sestri. Nakon toga sledi invazija sa severa Evrope. O svemu potanko na strik.rs.

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts