Nikolo Amaniti je poznati italijanski pisac koji je za svoj radi dobio niz prestižnih književnih priznanja. Rođen je u Rimu, a nakon neuspešnih studija biologije, na nagovor oca, čuvenog psihijatra, počinje da se bavi pisanjem. Prema njegovim knjigama snimljeno je više filmova, a Amaniti se i sam okušao u režiji dokumentarca Dobar život (The Good Life).

Amanitijeva dela redovno se prevode na srpski jezik tako da je i domaća publika upoznata sa njegovim opusom u kome se bavi društvenim licemerjem, otuđenjem i raspadom klasične porodice gde su najveće žrtve, mahom, najmlađi. Iako su teme koje Amaniti obrađuje često mračne i ozbiljne lakoća sa kojom ih pripoveda, upečatljivost likova i oštar i dobar humor čine da se njegove knjige sa lakoćom i uživanjem čitaju.

Amanitijev roman Ana predstavlja sintezu svih tema kojima se do sada bavio. U bliskoj budućnosti, toliko bliskoj da je zapravo u pitanju sadašnjost, strašni i smrtonosni virus poreklom iz Brisela pokosio je celokupno stanovništvo planete Zemlje. Preživela su samo deca, ali čak ni ona neće moći dugo da uživaju u svetu bez odraslih. Naime, virus ubija svakoga ko dostigne punu polnu zrelost. Dakle, deca su osuđena na veoma kratko postojanje jer već sa prvim menstruacijama i erekcijama stižu i crveni pečati na telu, a zatim i smrt. Glavni junaci su trinaestogodišnja Ana i njen mlađi brat koji su posle smrti majke osuđeni da se, na Siciliji, sami snalaze u svetu koji sve više pada u divljaštvo. Kroz niz avantura koje doživljava Ana je prinuđena da, ako želi da preživi, veoma brzo sazri i odraste… hm… dobro ne baš i da odraste.

Problem sa ovim romanom je epski nivo neoriginalnosti. Postapokaliptično ostrvsko društvo dece koja bez roditelja sve više padaju u divljaštvo, sujeverje, gube sloj po sloj čovečnosti i civilizovanosti, okupljajući se u plemena u nadi da će preživeti… Sve je to već mnogo puta viđeno u svim medijima od Gospodara muva, preko Pobesnelog Maksa i Džeremaje, sve do serijala Igra gladi. Sramago je napisao Slepilo, Pekić Besnilo, a omladinska šund literatura je prepuna distopijskih vizija budućnosti u kojima su deca jedina preživela.

Oštrica kritike kapitalizma, korporacija i globalizma kojom se bavi ovaj roman je previše tupa, odnosi se na opšta mesta i u mnogo puta već viđenom maniru.

Zadivljujući i opčinjavajući spisateljski stil kojim nas Nikolo Amaniti majstorskom rukom vodi kroz roman Ana u ovom slučaju nije dovoljan da bi ovaj bio dobar. Iako radnja romana od samog početka zgrabi čitaoca, uvuče ga u Anin tužni svet i ne pušta ga dok se epsko putovanje ne okonča roman Ana i dalje prožima utisak već viđenog.

Nikolo Amaniti romanom Ana pokazuje šta se dogodi kada pisac sačuva vrhunski stil pripovedanja, ali ostane bez ideje šta bi sa njim mogao da učini. Nama, koji volimo dela ovog italijanskog književnog majstora, ostaje samo da se nadamo da je Ana bila samo prolazna slabost, a ne trajna spisateljska blokada.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts